Вести
28. 11. 2014.
О локалним медијима
„И, шта вам је план за следећу годину?" Ако радите у донаторској организацији, то је, у начелу говорећи, међу бољим питањима које можете да поставите.
Желите да будете сигурни да новац који дајете иде на право место и за праве ствари. Желите да дође до људи који имају визију, а потом и реалистичан план о томе како да је остваре. И зато их питате.
Секунд касније, из резигнираног погледа мог саговорника М, власника телевизије у једном од оних градова у Србији који нису главни, схватам да је питање било неумесно.
"Да преживимо, ако може", одговара ми јетко. Вреди приметити употреба множине овде заправо одражава један мали куриозитет. Јер М. није само власник локалне телевизије. Он је уједно и маркетинг-менаџер, уредник, камерман и новинар. Кад затреба, уме и да монтира прилоге. А затреба сваки пут када монтажер П. има важнија посла, односно плаћенија посла, јер за посао на Мовој телевизији није плаћен од марта прошле године.
"Али добро" кажем ја, гласом који би требало да звучи охрабрујуће: "Сад кад крене ово пројектно финансирање, можда успете да дођете до неког новца..."
Мов поглед не одаје увереност у то. Напротив. Недавно усвојени "медијски закони" предвиђају приватизацију "државних" медија оних који су до сада били финансирани из локалних, покрајинских или републичког буџета, и захваљујући томе, у старту остваривали бољу тржишну позицију од приватних медија.
Истовремено, уместо директног финансирања мале групе повлашћених медија, које је за собом повлачило и повећану могућност недозвољеног утицаја на уређивачку политику, држава ће моћи да јача присуство јавног интереса у медијском извештавању преко конкурса за пројекте, на које ће моћи да се јаве сви.
У пакету, ово би требало да створи поштеније услове на тржишту и квалитетнији медијски садржај. Но, ко гарантује да ће конкурсни новац бити дељен непристрасно и по јасним и транспарентним критеријумима и процедурама?
"Наравно да ће власт покушати да сачува своје медије", каже М.
"Ја теби новац, ти мени позитивно извештавање. Наћи ће они начин да заобиђу правила."
У име одбране демократских институција наше државе, волео бих да могу да се супротставим Мовом хроничном дефетизму неким снажним контрапримерима; рецимо сигурно сте чули за оног што је дао оставку у општини пошто је утврђено да је на тендеру за јавно информисање форсирао медиј који је био најнаклоњенији његовој партији? Нисте? Нисам ни ја. Зато мењам тему.
"А како стојите са оглашавањем? Сигурно постоји неки начин да се извучете..." "Знате ли колико коштају наше рекламе? Тридесет секунди термин, седам емитовања дневно, месец дана, то је 210 емитовања. Цена тог пакета је 20.000 динара..." (На брзину прерачунавам цену по емитовању. Да, то је мање од 100 динара.) "... и ево, пре две недеље ми се јавила једна аутоперионица. Било им је скупо."
Наравно да им је било скупо. За 20.000 динара морате да оперете баш много аутомобила, посебно у градовима који нису главни. Поред тога, оглашивачи обично воле медије који су гледанији од других, а медији који немају пара за рад то веома често нису. Истовремено, оглашивачи, посебно они који су у добрим односима са неким из локалне власти, не воле увек медије који ту власт стално нешто запиткују и критикују.
А Мова телевизија је један управо такав медиј. Ево, малочас је поред нас прошао градски одборник кога је М. недавно нагазио због неке проневере у прошлом сазиву и добацио му, ноншалантно и претеће "Видећемо, друже, чија ће бити последња". И отишао. И док сам ја вртео именик да бих о целом инциденту обавестио неке демократске институције, М. није ни трепнуо. Уосталом, зато сам и дошао у његов град.
Да га питам како уопште издржава. Да разумем зашто то ради. Постоји и лакши начин, човече. Само треба да пристанеш на то. Тада се сетим како се зове организација из које долазим, и схватим да за неке људе, и за неке медије, то једноставно није опција.
И да смо ми сви ми, а то укључује и вас, драги читаоче и драга читатељко ту да их подржимо. И то не само из моралних, већ и из дубоко практичних разлога: без њих, ништа од нас неће остати.
Текст је настао поводом Студије изводљивости о потреби формирања новог Медијског фонда коју је урадио Media reform центар из Ниша, уз подршку Института за одрживе заједнице и USAID Србија
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.