Вести

21. 11. 2014.

Аутор: Фахри Муслиу Извор: Данас

Српска пензија за косовског новинара

Оно што сам доживео од службеника и шефова Фонда ПИО, филијала Београд, од септембра прошле до октобра ове године, нисам могао ни да замислим.

 

Још 20. маја 2013. године, преко заступника поднео сам захтев за старосну пензију, будући да сам у другој половини јула испуњавао услов за исту. У августу ме је заступник обавестио да је од референта који обрађује мој предмет добио информацију да је све у реду са документацијом и да ће решење бити готово почетком септембра, будући да се још чека извештај о мом стажу на Косову. Речено је да ћу имати 20 година стажа, не рачунајући косовски стаж, и да ће ми пензија бити прилично добра, јер су ми примања била висока, а имао сам и доста уплата из хонорарног рада.

Уверење или потврда: Негде у октобру заступник ме обавештава да решење није готово, јер су особе које су радиле на мом предмету суспендоване због некаквих злоупотреба, и да је предмет преузела референткиња Ађелка Пецић из собе 403. Са Пецићевом сам ступио у телефонски контакт и добио одговор да решење још није готово јер се и даље чека извештај о стажу са Косова. Међутим, од исте особе 23. децембра 2013. добијам позив којим тражи да обезбедим уверење од Пореске управе, будући да сам од 2007. стаж уплаћиво сам, као и потврду да сам члан Независног удружења новинара Србије (НУНС).

Половином јануара примио сам од Пореске управе Палилула уверење да немам никаквих задужења ни дуговања, да чак имам преплату од око 90.000 динара коју треба да ми врате. НУНС ми је издао потврду којом се потврђује да од 31. децембра 2011, због дужег боравка ван земље, нећу бити активно ангажован у професији и нећу имати никаквих примања. Кад сам то однео референткињи Пецић, добио сам одговор да ће решење бити брзо урађено. Крајем фебруара 2014. од референткиње добијам одговор да решење није готово, јер је потребно да доставим уверење, а не потврду од НУНС-а. Затражио сам да ми објасни зашто је прво тражила потврду, а сада уверење, и каква је разлика, уз опаску да је посреди чисто малтретирање.

Тражено уверење сам доставио у року од пар дана (текст је био идентичан тексту потврде). У мају поново одлазим у ПИО да се информишем докле се стигло са решењем, а од референткиње добијам одговор да није урадила ништа, јер су били у штрајку и да НУНС мора да да нека допунска објашњења. На то сам затражио да разговарам са начелником службе, Слободаном Павловићем. Господин Павловић ме је примио и позвао г. Пецић са мојим предметом. Поновио ми је да се мора разјаснити уверење НУНС-а, као и да треба да се види да ли сам нешто дужан.

Доприноси и тумачења: Након месец дана опет одлазим код гђе Пецић, да би ме она упутила код заменика начелника за правне послове, гђе Весне Рашовић. Гђа Рашовић ми каже да мора да се утврди ко ме је одјавио из социјалног 19. маја 2013, као и да доставим доказ да сам у периоду од 31. децембра 2011. до јуна 2013. био ван земље, и то копијом пасоша. Одговорио сам јој да сам био у земљама у које се одлази без пасоша - Црној Гори, Босни и Херцеговини, Албанији и Косову, где сам сакупљао архивску грађу за монографију о глумцу Бекиму Фехмиуу, и да сам највећи део времена провео на Косову, где ми је и породична кућа, али да немам никакав доказ о томе. На то ми рекла да у том случају морам да платим доприносе за социјално осигурање за 2008, 2012, као и за 2013, до 20 маја, као и да „мора да се утврди ко је вас одјавио из социјалног осигурања“, иако сам је уверавао да то нисам сам урадио.

Након пар дана исту причу слушам и од друге заменице начелника за финансијске послове, Бранке Нововић, којој сам такође објаснио да нисам био у земљи дуже време, да се нисам бавио новинарством, и да нисам имао никаквих примања, јер сам радио на књизи, и да не знам ко ме је одјавио из социјалног осигурања. Она опет по своме, на шта сам јој рекао да не могу да разумем такво малтретирање без икаквог разлога, и да једино могу да закључим да ми то раде само због имена, односно зато што сам Албанац, с обзиром на то да је у мом случају све чисто ко суза, а решење је требало да примим још крајем августа 2013, али је одложено због извештаја о косовском стажу... У међувремену ме је још два пута примио начелник Павловић, који није могао да ми каже ништа конкретно, осим да ће „решење брзо бити готово“. Референткиња која ради на мом предмету, гђа Пецић, вазда се правдала, на врло арогантан начин, како ништа не зависи од ње већ од правне и финансијске.

У септембру поново идем од канцеларије до канцеларије, али увек чујем исту причу. Гђа Рашовић ми је врло дрско рекла да морам да платим дуг за поменуте године и држала лекцију како „НУНС мора да зна где ви одлазите и шта радите“. Одговорио сам да дуг нећу да платим јер немам никакво задужење од пореске управе за поменути период, и да ми не држи лекцију о НУНС-у, јер то удружење није полицијска организација да би морало да зна куда ја одлазим и за кога или шта пишем, већ само да ли поштујем професионална правила, кодексе и етику новинарства.

Онда, 25. септембра, опет одлазим код моје референткиње, која ми каже да чека извештај од финансијске службе, јер је предмет код њих, и шаље ме код гђе Нововић да се распитам. Гђа Нововић ми каже да је она завршила свој део посла, да ће током дана однети предмет код моје референткиње и додаје да је „све у реду, да нисам задужен за 2008. и да немам никав дуг, и да су утврдили да ме је њихова служба одјавила из социјалног осигурања 19. маја 2013“.

Трговина са наводним дугом: Међутим, 30. септембра од гђе Нововић поштом добијам обавештење да су ме задужили са 161.668,38 дин., на име доприноса, закључно са 25. септембром 2014, за 2008, 2012 и за шест месеци 2013. године. Какав апсурд! Гђа Нововић једно је рекла мени, а истог дана поступила друкчије. Са тим обавештењем о задужењу, 6. октобра 2014. одлазим код гђе Пецић, која ми каже да треба да се договоримо око плаћања дуга, како би она могла да донесе решење. Кажем јој да то није у реду, јер ми је госпођа Нововић рекла да не дугујем ништа. Питао сам је и колика ће ми бити пензија. Отворила је предмет и, овлаш га погледавши, рекла: „Имали сте добра примања и велике уплате на хонораре, тако да ће вам пензија бити прилично добра. Али, дођите сутра да вам кажем тачно колика ће вам бити“. Сутрадан, 7. октобра, од референткиње Пецић добијам обавештење да ће ми месечна пензија бити 15.162,39 динара!

Питао сам дотичну госпођу откуд то да је пензија тако ниска, када ми је колико још претходног дана рекла да ће бити „прилично добра“. Она ми одговара: „Тако је обрачунао компјутер, ја немам ништа с тим“. На моју опаску да компјутер не ради сам, већ на основу параметара који му се дају, и да ми је прошле године екипа код које је био мој предмет рекла да ћу имати високу пензију, референткиња Пецић додаје да ће ми уколико платим поменути дуг пензија бити умањена за још 1.000 до 1.500 динара!

„Па ко је тај лудак који ће платити нешто што ће му умањити пензију!?“, питам ја. Прилично нервозно ми је одбрусила: „Хоћете ли ви да платите или не?“ Одговорио сам да ћу је обавестити телефоном после 14 сати. Назвао сам је и рекао да ћу платити дуг за 2008. (око 61.000 дин), али не и за 2012. и 2013. Она одговара да мора да се плати све. Онда ме моли да сачекам на вези док пита колегиницу или шефовицу из канцеларије.

Та друга особа јој каже (чујем): „нека плати 2008, а оно друго не мора“. Референткиња ми каже да дођем у четвртак, 9. октобра, да се договоримо око уплате за 2008, да би она могла да донесе решење. 9. октобра одлазим код ње око 11 сати и кажем јој да сам одлучио да не платим ни 2008, јер не желим да тргујем са њима; јер како је могуће да не платим за 2012. и 2013, а да морам да платим за 2008, за коју нисам био ни задужен. И додајем да је то што они раде чиста пљачка људи и да ће неко морати за то да одговара. Врло нервозно ми одговара да сам обећао да ћу да платим дуг за 2008, и да ће она сада урадити решење и да ћу га добити за пар дана, а да ће ми одбити трећину пензије док не измирим дуг.

Решење сам добио 30. октобра, са износом који ми је била саопштила, као и са задужењем које је стајало у првобитном саопштењу гђе Нововић. С тим решењем поново одлазим код референткиње Пецић и кажем јој: „Ипак сте истерали своје. 17 месеци ме шиканирате, понижавате и на крају одређујете тако ниску пензију. Нисте признали 12 година косовског стажа и још ме задужили за поменути износ. То је чиста освета, али не знам чија и због чега.“ Она ми на то одговара да је она само писала решење и да имам право жалбе, будући да је решење привремено.

И тиме се, након 17 месеци, окончала моја перипетија са Фондом ПИО - филијала Београд.

Аутор је новинар у пензији