Вести
18. 11. 2014.
Пропагандисти
Истраживања америчког института PEW показују да је пре осам година 42 одсто гледалаца млађе публике (од 18 до 29 година) гледало вести, а данас то чини мање од 30 одсто. Док телевизији у Америци опада популарност, у Србији се тај тренд не мења већ годинама. Сви забленуто и опчињено буље у те чаробне кутије. Прво се укључи ТВ, па се тек онда ради све остало.
А шта има да се погледа на програмима тих наших бројних телевизијских станица? Скоро па ништа. Односно, баш ништа. Политичке емисије су одавно постале превазиђена форма, али су важне због размене мишљења и дилема и једноставно због политичког дијалога. Али такве емисије се брутално укидају. Власт тврди да нема удела у томе. Нисам сигуран да им се може веровати на реч. Сувише је знаковито то што се дешава.
Оно што данас имате на свим телевизијама, а да нису спортски канали, јесте чиста пропаганда. Да нема реклама, све би било један велики пропагандни програм. Не памтим да је некад било толико директних преноса отварања неких споредних улица, семафора, драматичних саопштења власти, конференција за новинаре државних функционера које трају сатима... Скоро да се помисли да је држава у ванредном стању и да само што нисмо опет заратили! Чак су и спортски новинари (случај РТС) почели да читају вести у паузама фудбалских и кошаркашких утакмица.
А озбиљни штампани медији (могу се на прсте једне руке набројати) у апсолутној дефанзиви су пред навалом све бестиднијих таблоида, који очито не потпадају ни под какве законске, етичке или професионалне норме. Новинарска удружења не би да се каче с њима, они које су провукли кроз блато - сетите се само случаја глумца Горана Јевтића, само би да се то заврши што пре, а неки који су на мети већ годинама, попут лидера ЛДП-а Чедомира Јовановића, више и не реагују. Шта хоћу да кажем?
Грађани Србије су вешто анестезирани од садржаја таблоида и већине електронских медија, који без стида раде на пропаганди и промоцији или једне странке, у овом случају владајуће СНС (погледајте само програме Студија Б, РТС-а или Пинка), или се баве игнорисањем стварности, опредељујући се за јефтине и просте забавне програме. Оно што добијамо као крајњи резултат је контролисана информација. Односно, информација се из власти даје само провереним медијима, претежно таблоидима, за које се зна да ће да одраде прљав посао за власт. Иначе, штампа је, по Уставу, слободна.
Да не заборавим. Једна вест ми је само дала за право што годинама не гледам домаће телевизије, сем викендом енглеску Премијер лигу. Али и што мислим да је Орвелова визија о тоталитарној контроли државе над појединцем у данашњем друштву у потпуности остварена. Извесни Мајкл Прајс купио је недавно смарт ТВ, такозвани паметни телевизор. Ништа ново, нити необично, рекли бисмо.
Осим што је телевизија данас постала нека врста приватног храма око којег се врти живот појединца, али и у којем се одигравају некакви виртуелни животи, замена за наше рутиниране, али и трагедије које нас не дотичу, јер су у ТВ кутији, тај паметни телевизор заиста много памти. Списак је дугачак. На захтев је могуће установити када је и колико дуго коришћен, може накнадно да прикаже који садржај који сте гледали, који имејл сте отварали, које интернет сајтове, шта сте радили на сајту и које апликације сте користили. На крају, несрећни Мајкл, који је у упутству све ово прочитао, плаши се да укључи ТВ. Па ви гледајте телевизију! Ја нећу.
Аутор је уредник додатка Право
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.