Вести
10. 11. 2014.
Нема фратернизације са непријатељем
Тако би отприлике гласио мој савет уредницима, независно од тога да ли раде у „приватним“ или „државним“ медијима. Реч непријатељ треба узети фигуративно, мада ратни жаргон и није тако непримерен кад је реч о односу власти и новинара.
Код нас се одомаћила она паралела са врелом фуруном, којој не смеш бити ни превише близу ни превише далек, али имам и један добар пример из историје: однос Шарла Де Гола и Ибера Бев-Мерија, то јест оснивача француске Пете републике и легендарног првог уредника паришког Монда.
Генерал Де Гол је одмах по ослобођењу Париза лично изабрао Бев-Мерија за главног уредника који ће државним парама да започне нови, независни дневни лист, као први корак на путу духовног и моралног оздрављења нације која је колаборирала са Хитлером у поробљавању Француске. Генерал и новинар су били пријатељи пре него што су, по природи посла којим су се бавили, постали противници. Бев-Мерy је волео да размишља у нијансама, генерал није трпео нијансе већ је тражио безусловну подршку за своју политику.
Није заправо ни битно око којих су се тачно политичких послова разишла ова двојица које је повезивала слична страст према домовини и држави. (Бев-Мери је као припадник Покрета отпора на дан искрцавања у Нормандији већ писао: “Американци за Француску представљају стварну опасност...Њихов материјализам нема трагичну величину материјализма тоталитарних режима...”).
Антагонизам између политичара и новинара је неизбежан: то предају чак и на Факултету политичких наука у Београду, смер новинарства. Оно што се не предаје је нужност одржавања чак и физичке дистанце између уредника и политичара, иако је професионалцима суђено да се по природи посла редовно сусрећу. Свеједно мислим да уредници морају да избегавају блискост са људима на власти.
Исто мислим и о опозиционим политичарима, поучена искуством режима Слободана Милошевића, када су опозициони новинари поверовали да су са опозиционим политичарима у некој врсти борбеног братства, да их повезују истоветни интереси - жеља за слободом говора, мишљења и политичког повезивања, на пример.
Скупо смо платили ту илузију када су наша „браћа по оружју“ после петог октобра дошла на власт: гледали смо им кроз прсте толико дуго да јавност после више није умела да разликује пропагандисте од политичара, конфабулаторе од извештача. Да би онда престала да верује и једнима и другима. Нама да се боримо за слободу говора, а њима да се боре за било кога сем себе самих.
Тај губитак кредибилитета, та свест да нас грађани виде као сподобе тек за нијансу поштеније од политичара, морао би да делује отрежњујуће на оне међу нама који желе да остаре у новинарству.
Ако вам је новинарство позив а не каријерна степеница, први корак мора да буде успостављање физичког растојања. Уредници не би смели да пријатељују са политичарима, да се са њима редовно виђају у контексту који није професионални.
И изнад свега, не би смели да их саветују, ни да од њих траже савете; не би смели да им траже услуге, ни да их пружају. Треба се чувати сваке присности, не зато што рађа презир, како каже стара енглеска пословица (familiarity breeds contempt), већ зато што је изузетно тешко сачувати критичку дистанцу према пријатељима и људима којим нешто дугујеш, односно онима који теби нешто дугују.
Моје колеге често и нехотице дају јавне савете политичарима. Из начина њиховог говора у јавним наступима јасно је да је тај начин мишљења – шта је најбоље за носиоца јавне функције – нешто са чиме су се заживели. Када се распадала Демократска странка, њен бивши председник Борис Тадић позивао је виђеније уреднике да се посаветује са њима, а камере су забележиле њихове доласке и одласке у Крунску.
То што Тадић тада више није био на власти није могло да поправи лош утисак који су ове консултације остављале на грађане, којим се и иначе чини да новинари премало брину о јавном интересу, а превише о томе шта ће политичари да мисле. Уосталом, док је био председник, Тадић је позвао уреднике да се са њима „консултује“ око тога да ли да „скрати“ свој председнички мандат. Епилог: сва српска штампа је хорски назвала његову оставку „скраћењем мандата“. А то је било оно што је и желео да постигне „консултацијама“ са уредницима.
Моје мишљење о новинарима који саветују људе на власти није ништа повољније ни кад то раде колеге у Лондону или Вашингтону. Тамо има још више лицемерства него овде. Недавно је амерички председник Барак Обама позвао водеће америчке колумнисте и уреднике на „консултације“ о стратегији борбе против исламиста у Ираку и Сирији. Каква бесмислица. Обама није хтео да чује шта они мисле, он је хтео да придобије водећа америчка пера за политику за коју се одлучио.
А та политика, то су бомбе које већ увелико падају како на војне, тако и на цивилне циљеве на територији која се назива Исламском државом Ирака и Сирије. Зашто су амерички новинари пристали да постану суодговорни за те бомбе?
Зато што је тешко одолети позиву председника, и јер им је поласкао „лидер слободног света“ ког, ето, занима њихово мишљење. Али идеално би било да он то мишљење сазна из њихових колумни, заједно са осталим грађанима који плаћају задовољство да их читају.
У државним медијима је за очување уређивачке аутономије довољно да се држите по страни од власти и да се руководите сопственим проценама. У приватним медијима је то мало теже, јер газде не морају да страхују да ће изгубити наклоност бирача ако покажу да нису толико привржени слободи штампе као што тврде да јесу. Али уредничку аутономију ће и у приватним, и у државним медијима лако очувати сваки уредник ком је до те аутономије стало.
Оно што можда неће сачувати је радно место. Али нисам приметила да су уредници у приватним медијима склонији да, фигуративно речено, погину за слободу штампе од оних других.
Напротив.
Текст је објављен у најновијем броју "Линка": "Држава и медији"
Коментари (1)
Остави коментар11.11.
2014.
zauvek
Dobar tekst i važi za sva vremena.
ОдговориSadašnja vremena su takva da je prava sreća kad ovakav tekst ima ko da objavi.
A vremena čine ljudi.
Dopala mi se, a ujedno me i rastužila rečenica..."nama koji želimo da ostarimo u novinarstvu"...
Ne znam ni da li je to više moguće .