Вести

10. 11. 2014.

Аутор: Тамара Скрозза Извор: Време

Строго контролисани возови

Како смо дошли до тога? Како су таблоиди постали ово што су данас и да ли има наде да буду другачији? Како су таблоиди постали јавне потернице и средства одмазде? Како утичу на живот обичних људи, а како на деловање јавних личности? Да ли су српски таблоиди огледало српског друштва или ексцес?

Последица или креатори живота који живимо? На ова и бројна друга питања покушавамо да одговоримо у фељтону посвећеном улози таблоида на нашој политичкој и јавној сцени.

Почетком ове године, један политичар поцепао је издање таблоида "Курир", један је недавно открио да му је неименовани власник таблоида тражио милион евра уколико жели да престане да пише о њему, док је таблоид "Информер" – после најаве строгих економских мера – на насловној страници објавио да премијер има муда. Да се у вези са српским таблоидима није догодило ништа друго, само ови случајеви били би довољан разлог да они буду апострофирани као издања која утичу на медијску сцену, политичка збивања, па и општу атмосферу у друштву.

То, наравно, није почело ове, већ много година раније.

Само месец и по дана пошто се у децембру 2001. први пут појавио на киосцима, први српски таблоид "Национал" достигао је тираж од педесет хиљада примерака. После још месец дана, број је био повећан на 75.000, да би стоти број прослављен уз скоро невероватних 98.000. Како је Србија тада, баш као и сада, била држава у којој се мало чита и у којој пристојни медији једва држе главу изнад воде, јасно је да је у питању био рецепт који ће следити и сви потоњи таблоиди: кратки текстови, ефектни наслови, свакодневно отварање афера које брзо бивају заборављене и за које се често покаже да су монтиране, извори блиски полицијским и криминалним круговима.

Ипак, пре и изнад свега, српске таблоиде ће од самог почетка карактерисати некад мање, некад више очигледна пристрасност према овој или оној политичкој опцији, врло активан однос према личностима на политичкој сцени и одсуство сваке мере у периодима медијског прогона непожељних.

ПИОНИРСКИ ДАНИ: "У самом старту, хтели смо да правимо новине које су занимљиве, провокативне, писане језиком који људи могу да разумеју. Бум, бам, право у главу. А не километарски текстови, то нико неће да чита", објашњава Света Марјановић, један од уредника "Национала", који је потом исти посао радио у таблоидима "Курир" и "Пресс". Наравно, ни он ни било који други саговорник "Времена" успех овог таблоида није тражио у разиграним техничким решењима и ефектним насловима. Напротив.

Све веће политичке афере отворене пре марта 2003, када је "Национал" забрањен, започеле су или макар детаљно прорађене управо у овим новинама: ту је објављена прича о ванбрачној афери председника Скупштине Драгана Маршићанина, ту је отворена прича о томе како је Зоран Ђинђић новогодишње празнике провео у Дубаију, наводно о трошку сумњивих ликова; ту су објављивања писма Љиљане Бухе у којима доводи у везу тадашњу владу и земунски клан; ту су о власти врло критично писали Александар Тијанић, Богдан Тирнанић, Даница Драшковић; ту се појавила она историјска реченица "ако Ђинђић преживи, Србија неће". Врло често, то је значило и априорно одрицање од до тада уобичајених професионалних стандарда: "Пљували смо владу, а они зато нису хтели да причају са нама. И шта сад, ја да не пустим причу ако ти нећеш да ми се јавиш на телефон? Само да бих, као, имао другу страну?", каже Марјановић.

Да ли због тога што није било друге стране или другу страну нико није слушао, касније се испоставило да су најпознатије приче "Национала" бар донекле проблематичне. Испоставило се, рецимо, да Ђинђићев фамозни пут у Дубаи није изгледао тако како је описан, док су већ поменута писма Љијане Бухе – вођени својим интересима – заправо писали земунски босови. Но, како су ове и сличне афере имале дугорочне последице на српску политичку сцену (по оцени многих, прича о Ђинђићу заправо је отворила пут његовој сатанизацији кроз медије), постављало се одувек питање ко стоји иза оваквих прича и оваквих издања и коме је у интересу да на тај начин пласира информације.

"До 2000. српски медији су били строго сврстани у два табора, за и против Милошевића. Таблоиди се појављују у тренутку када настају неки нови центри моћи. Дакле није их више два, него 200, и сви се боре за место и део колача у лоповској транзицији. Крећу приватизације, игре са великим новцем, али је та економија, као и данас, била уско везана са политиком, тако да су српски таблоиди логички заузели терен на коме је било највише новца, самим тим и интрига, сукоба", каже Антоније Ковачевић, који је 2005. постао уредник "Курира", потом таблоида "Газета" и "Ало", а данас и "Наших новина".

Када је у питању именовање "нових центара моћи", различити људи имају различита гледишта.

По једнима, у питању су остаци клана Слободана Милошевића, по другима криминални кругови, док трећи праве узроке процвата таблоида налазе у симултаном деловању више различитих фактора. "Терен за њих је јако добро припремљен током протеклих година и деценија. Снижавањем квалитета образовања, релативизацијом система вредности, негативном селекцијом у институцијама, банализацијом јавног мњења, терањем у иностранство оног што би једном могла да буде интелектуална елита, гурањем просечности и испотпросечности у први план јавности", каже за "Време" заштитник грађана Саша Јанковић.

ЛЕШИНАРИ И ПУДЛИЦЕ: Шта год да су узроци наглог процвата таблоида, након 2003. и уласка у период сталних политичких криза, било је евидентно да повратка на старо неће бити. Таблоид "Национал" је после убиства Зорана Ђинђића забрањен (што ће Уставни суд на крају прогласити неуставним), али је њега у тренутку забране од првобитних оснивача водио само главни и одговорни уредник Предраг Поповић, док су Драган Ј. Вучићевић и Света Марјановић отишли нешто раније.

 

Заједно са колегом Ђоком Кесићем они ће одмах потом направити "Курир" чији је власник био Радосав Раја Родић, бизнисмен и тада већ власник "Гласа јавности". "Договор са Рајом био је да смо нас тројица с једне, а он с друге стране. Ја сам тада направио неку врсту уговора с њим. Прва тачка – редовне плате првог и петнаестог у месецу. Друга – нема мешања у уређивачку политику. Трећа тачка – ми гарантујемо да ћемо за три месеца да направимо тираж између сто и сто двадесет хиљада примерака", каже Света Марјановић, објашњавајући да је Родић та правила углавном поштовао. "Хтео је да пар пута дође у редакцију, а ми га питамо: Где ћеш ти? Шта ћеш ти горе?"

Оваква идила трајала је све док "Глас јавности" није отворио причу о наводном скривеном богатству Млађана Динкића, после чега и у "Гласу" и у "Куриру" – као новинама у оквиру истог предузећа – почињу сталне финансијске контроле и притисци. Такође, између Динкића и "Курира" отвара се и својеврсни рат који ће се у једном тренутку наћи чак и пред Судом части Независног удружења новинара Србије. Записник са овог догађаја објасниће заправо много тога о комуникацији таблоида и политичара. Пошто се Динкићев Г17 плус у јуну 2005. пожалио НУНС-у на третман у "Куриру" и детаљно изнео своје замерке на непрофесионално извештавање, тадашњи уредник "Курира" а данашњи уредник и власник "Информера" Драган Ј. Вучићевић на седници Суда части рећи ће да је "до пре четири месеца Млађан Динкић био један од најближих инсајдера ‘Курира’ у Влади Србије", да је "достављао гомилу информација о појединим политичарима и странкама", али и да је после избијања сукоба члановима уредништва "претио телефоном и СМС порукама, називајући их мафијашима, обећавајући да ће их уништити и препоручујући им да траже други посао". Суд части није стао ни на чију страну, одлучивши на крају да и "Г17 плус и лист ‘Курир’ демонстрирају односе и везе који су неуобичајени за објективне медије и политичке организације".

Баш отприлике у то време почиње и нешто што ће, по мишљењу бројних саговорника "Времена", имати далекосежне последице – таблоиди постају још смелији, још безобзирнији, почињу праве хајке на одређене личности. Разлику између две епохе таблоида види и Антоније Ковачевић: "Прва, лешинарска фаза таблоида, закључно са првим годинама ‘Курира’, била је по мени пуно здравија и нормалнија од ове друге, у којој су таблоиди постали режимске пудлице, које на први поглед нису опасне, нису добермани ни питбулови, али толико лају и врше нужду где стигну и по коме стигну, да то неизбежно оставља утисак и последице. У првој фази, таблоиди су кршили нека правила професије, било је ту свега и свачега, али бар нису били строго контролисани возови у којима се тачно зна на којој станици се ђубре избацује кроз прозор."

Иако је после одласка из "Курира" 2005. године, опет са Вучићевићем и Кесићем направио таблоид "Пресс", Света Марјановић такође сматра да је у то доба заиста дошло до промена. По његовом мишљењу, за ту ситуацију најодговорнији су власници. "Наша жеља стварно јесте била да правимо новине које ће људи да читају, којима ћемо ми нешто да мењамо. Неке ствари смо променили, не могу да кажем да нисмо, али таблоиди су данас само батина која прелази из руке у руку. То није требало да буде тако. Власници су укапирали да они с тим могу себи да направе добру лову и то је био крај."

ДОБРА ЛОВА: Ту, дакле, долазимо до једног од најинтригантнијих сегмената приче о таблоидима, који је недавно поново актуелизован у интерјвуу Драгана Ђиласа за "Блиц" од 12. октобра 2014. Пошто су га таблоиди месецима држали на насловним странама, о чему ће у овом фељтону бити речи много детаљније, Ђилас је одговарајући на питање да ли му је јасно због чега се то догађало, одговорио овако: "Сваки човек који искрено о томе размишља, зна одговор. Жалим због тога што ми је требало више од годину дана да схватим да на те лажи не треба да обраћам пажњу, да не смем да дозволим да утичу на мене, моје расположење, мој приватни живот. Жалим и што сам прихватио да после девет месеци пљувања по мени седнем са власником једног од њих и видим да ли има начина да то стане. То што ми је он том приликом, сасвим озбиљан, тражио милион евра у кешу да престану да пишу и што сам то, наравно, одбио јесте небитно. Битно је да сам издао себе самим тим што сам прихватио да после свега што су слагали о мени седнем са таквим људима."

Иако се после оваквог признања очекивала права бура у јавности, ништа се није догодило. Као да је Ђилас потврдио шушкања и само озваничио нешто што су сви одавно прихватили здраво за готово. "Видим више разлога за то. Један је – навикавани смо на таблоидно утеривање страха као жабе на све топлију воду и ето, навикли смо се. Други – свако ко узме у принципијелну одбрану Драгана Ђиласа, читаће о себи као о корумпираном браниоцу тајкуна – навикавање на таблоидизацију дошло је до фазе када нам је нормално да друге провлаче кроз блато, али ретко ко се баш толико навикао да сам себи добровољно стави мету на главу", објашњава Саша Јанковић, наводећи притом и трећи важан разлог за ћутање јавности. "Драган Ђилас је управо један од оних који је ово друштво почео да кува у таблоидној бари и сама се намеће народна пословица о сађењу тикава са ђаволом, коју је могао и морао да зна и пре неколико година."

Позивајући се на своје дугогодишње искуство у медијима, и Антоније Ковачевић констатује како су редакције често и драстично мењале своју уређивачку политику и своје заштитнике, и тако "долазиле у помало блесаву ситуацију да данас нпр. рекетирају онога у чије име су некад рекетирале. И све то без блама и емоција, врло пословно." Упркос бројним покушајима "Времена", Драган Ђилас није пристао да детаљније објасни своје наводе о медијском рекетирању.

Иначе, о овој појави први пут је почело да се говори када је објављена прича о томе да су уредници некадашњег "Национала" од Зорана Ђинђића тражили педесет хиљада евра да би престали да пишу о њему. По верзији коју је Чедомир Јовановић испричао у књизиАтентат Милоша Васића, код Ђинђића је у октобру 2002. дошао Предраг Поповић, главни уредник, који ту "скрушено објашњава како, ето, за паре објављује та писма Љиљане Бухе јер мора и он од нечега да живи, него ако му неко плати једно 50.ооо евра, он ће престати с тим". По истом сведочењу, Ђинђић је желео да се с тим престане, плаћено им је, али се у "Националу" иста прича наставила.

С друге стране, у емисији "Инсајдер" Вучићевић је изнео своју верзију догађаја: "Ја могу сто посто да вам тврдим да је тачно да смо ушли, ту је био Беба, када смо изашли ту је био Беба, нервозни Беба. Касније сам чуо од људи из Владе да је по том нашем одласку он ушао унутра и питао Зорана ‘побогу, човече, како примаш ове криминалце’ и да је ту настала свађа, да је он скочио, отишао до своје канцеларије, кабинета, скинуо таблицу са својим именом са врата, спаковао своје ствари и отишао. То сам ја чуо, ја то не могу да тврдим."

Постоји, међутим, и трећа верзија која се донекле разликује од обе наведене. По речима Свете Марјановића, на састанку су била сва тројица уредника "Национала", било је речи о писмима Љиљане Бухе, али никакве паре нису ни тражене ни нуђене. Он не помиње да је било где видео тадашњег шефа владиног Бироа за информисање Бебу Поповића, већ само Ђинђићевог сарадника Зорана Јањушевића, који је седео испред канцеларије.

И којој сада верзији можемо да верујемо? Одлука је потпуно лична, зависи од бројних фактора, али прича сама по себи – у свакој својој верзији – довољно је индикативна и доста говори о повезаности таблоида и политике и политичара. Оно што је најважније јесте да управо она иде у прилог тези да су се у историји српских таблоида догодиле промене које су с временом довеле до ситуације у којој смо данас, о којој ће тек бити речи на овом месту. Јер, ако ништа друго, разговор тројице уредника с премијером и износ од педесет хиљада евра – било да је тражен, нуђен или потпуно измишљен у некој од каснијих интерпретација – делују прилично наивно у односу на понуду која је изнета пред Драгана Ђиласа. Баш као што и најсуровија страница "Национала" – какве год ефекте да је имала – тешко да може да се мери са насловним страницама данашњег "Курира" или данашњег "Информера".

израду овог текста је финансијски подржала амбасада краљевине норвешке у београду. садржај овог текста је искључива одговорност "времена" и ни на који начин не одражава ставове амбасаде краљевине норвешке.

Пројекти

Од пада режима Слободана Милошевића у октобру 2000, у Србији на дуже време није опстало ниједно нетаблоидно издање. Заправо, скоро сва издања која су уопште покретана, била су таблоиди. Осим "Национала", били су ту "Интернационал" (2003–2005), "Балкан" (2004–2006), "Старт" (2005–2006), "Српски национал" (2005–2006), "Сутра" (2007–2008), "Газета" (2007–2008), "Пресс" (2005–2012), "Сан" (2012–2013).

Углавном је била реч о пројектима који су настајали због предизборне кампање и нестајали врло брзо, а занимљиво је да су крајем 2007, у размаку од само неколико дана, покренута три таблоида: "Сутра", "Ало" и "Газета". До данас, преживео је једино "Ало".

Вокабулар

Одавно је у легенду ушла порука из колумни Драгана Ј. Вучићевића: "Господо посланици, стоко једна безрепа!"

Но, таблоиди не оскудевају ни у другим маштовитим квалификацијама. Они који су у одређеном тренутку у центру њихове пажње, означавају се овако: идиот, бандит, туњав, тута-мута, лажов, шљокара, фашиста, наркоман, будала, куроња, краљ неморала, секташ, олош,...

Псовке овог пута не рачунамо.

Злочин и казна

Од свих таблоида, "Курир" је свакако шампион у броју измена политичких патрона, због чега је вероватно платио и највишу цену. Најбољи опис односа између овог листа и политике пружио је Савет за борбу против корупције у Извештају о притисцима и контроли медија у Србији из 2011: "Треба подсетити да је управо ‘Курир’ највише допринео таблоидизацији медија и живота у Србији, крајњој релативизацији проблема криминала, корупције и уопште система вредности. Одређеним политичким структурама одговарао је лист који је на бази измишљених сензација пласирао политичке нокауте, али се онда у једном тренутку окренуо и против оних који су га политички подржавали. Све то навело је политичке инспираторе ‘Курира’ да 2009. драстично измене Закон о јавном информисању, како би зауставили лист који су сами осмислили, а потом је дошло и до хапшења власника ‘Курира’ Радисава Родића који је, због тога, скоро две године провео у притвору."

Упркос свему томе, "Курир" је и данас једно од најтиражнијих издања на нашем тржишту.

Немачки случај

Често се у Србији чује теза како су овдашњи таблоиди специфични у односу на светске, зато што нису пре свега фокусирани на естраду и свет познатих, на трачеве, папарацо фотографије из приватног живота итд. Наводно, таблоиди на другим местима су баш такви – потпуно аполитични.

Међутим, у питању је заблуда. Мноштво светских таблоида врло је јасно политички профилисано. Немачки таблоид "Билд", који је са својих 12-ак милиона читалаца уједно и најпродаваније европско дневно издање, има уређивачку политику сличну својим српским "колегама": кампање против овог или оног политичара, сензационализам, директан и често увредљив језик, трачеви, отварање афера.

Ефекат оваквог извештавања такође је сличан. Бивши канцелар Герхард Шредер наводно је једном приликом изјавио да је његова ПР стратегија једноставна: "Све што ми је потребно да бих имао успешну владу јесу ‘Билд’ и телевизија." С друге стране, Џудит Холофернес, немачка музичарка коју је менаџмент листа 2011. замолио да се појави у једној њиховој кампањи, ту је понуду одбила уз отворено писмо у којем наводи: "‘Билд’ је опасан политички инструмент, малициозна креатура која не описује Немачку, већ је ствара."