Вести

10. 11. 2014.

Аутор: Ивана Милановић Храшовец Извор: Време

Интервју: Станко Црнобрња, теоретичар масовних комуникација

Телевизија као одраз наше културе

“У процесу смо озбиљне трансформације наших медија, односно њиховог преобликовања у стање у коме ће моћи да буду отворени за преузимање од великих светских медијских конгломерата”

 

На српском медијском небу узбурканом разним процесима, од дигитализације, преко раста и ширења нових медија, неограниченим упливима програмске комерцијализације и наводно свеприсутним политичким диктатом и цензуром, тешко је разабрати све димензије и све консеквенце промена.

У разговору са Станком Црнобрњом, телевизијским и фи лмским редитељем, продуцентом и сценаристом, теоретичаром, предавачем и публицистом у области масовних комуникација и теорије телевизије, настојимо да “пресечемо” садашњи тренутак српске медијске сцене.

Прва тема која се намеће и која је јавности већ довољно наметнута кроз сва средства информисања јесте предстојећа дигитализација емитовања програма. Било као обавеза, или предност за потрошаче, а нарочито гледана из техничког аспекта у смислу ослобађања етра, дигитализација још доноси нова питања.

“На пример”, каже Црнобрња за “Време”, “ртс1 ће добити могућност да емитује још два програма у истом простору где је некад емитовао један. То је мултипликација програма, ртс са три програма добија још шест канала, потпуно слободно, без икаквог додатног улагања, без икаквог додатног технолошког напора. Али, питање је шта ћемо са толиким програмом.”

“ВРЕМЕ”: Може ли се говорити о дигитализацији и са негативне стране? Ко ће правити све те нове програме и са каквим садржајима?

СТАНКО ЦРНОБРЊА: Дигитализација је само технолошки процес и њена лоша страна de facto не постоји. Јер на велику понуду канала долази невероватно технолошко унапређење квалитета слике и звука. То је просто неупоредиво са аналогним емитовањем и у том смислу је велики плус за потрошаче. Генерално, тај процес је мистифи кован код нас због пословно-политичких нејасноћа, односно интереса, задршки и комбинација.

Нама је чак Европа конкретно помогла, сумом од 7080 милиона евра, за које ми не знамо где су, у ствари, тачно завршили, нити то ико пита. Због тога смо се и обавезали на неке рокове које смо, нажалост, пробили а да притом не знамо да ли се тај новац употребио онако како је намењен.

У сваком случају, то ће ипак наредне године све заједно бити завршено. Али питање које сте поставили је ново: шта ће сада да раде произвођачи програма који одједном пред собом имају спектар који могу да користе. То је јако комплексна материја коју наши нови медијски закони нису добро ни сагледали, ни предвидели, а још мање регулисали. Имаћемо озбиљан проблем, и стручни, и легални, и друштвени, око тога ко ће да зграби те мултиплексе и на који начин и како ће они бити валоризовани.

Сви знамо да када некоме дате основну дозволу да емитује програм ви сте му дали дозволу за један општенационални ресурс. Главна игра биће око тога ко ће да монополише јер је монопол главни циљ великог капитализма. У процесу смо озбиљне трансформације наших медија, односно њиховог преобликовања у стање у коме ће моћи да буду отворени за “такеовер” од великих светских медијских конгломерата који имају интерес да и ово тржиште подвргну под стандард интернационалног медијског деловања.

Другим речима, то значи да ће те велике корпорације које већ имамо у новинарству и које се појављују кроз телевизије као што су Б92 и тв Прва, покушати још дубље да уђу и још више да заузму тај медијски простор и да у том новом свету мултимедијалности остварују монопол. Кључно питање је и ко ће држати дистрибуцију свог тог програма. С друге стране, постојаће већа шанса да неки мањи играчи у тој новој дигиталној стварности истерају неки свој програм. За публику је већа могућност да бира неке канале које до сада није могла да бира. У том смислу говоримо о демократичности дигитализације.  

Публика има све већу могућност да бира, тачно, али програмски избор је све ужи, сведен на шарену, комерцијалну понуду. Има ли ту излаза?

Ово је једно огромно рвање где је у суштини највећи притисак на јавни сервис и на оно што публика треба да добије зато што јој то демократским правом следује. У јавном сервису нема лудила комерцијале, нема трке за рејтинзима, нема тога да вам рекламна агенција ускраћује фи нансирање зато што ви о њеном програму говорите неке лоше ствари или не говорите довољно добро. То је јавни сервис, очишћен од политичких и економских притисака. Е због тога мислим да треба да се боримо да га задржимо.

А ово около, како ће капиталисти, мали, средњи, велики светски, да се конфи гуришу или како ће међусобно да се покољу, то ћемо ми тек да гледамо, то је озбиљан шоу-програм. Ситуација је интересантна и јасна. Имате капиталистичке оператере и имате јавни сервис. Како држава између њих направи баланс, таква је и држава.

И како држава направи баланс између јавног интереса свуда, па и у медијима, и приватног односно корпоративног, мултинационалног интереса, и како штити своје становништво, то је огледало саме државе. Заштитимо своје становништво, не дајмо да га неко черупа и медијски и ментално и да му неко пере мозак све зарад своје кинте. Или, дајте бар неку алтернативу.

Заправо, какав је однос моћи између бизниса и политике када је реч о утицају на медије? На пример, за укинуте политичке емисије каже се да су ствар комерцијалне одлуке, али се јасно између редова чита да су одлуке цензорске, политичке...

Тренутна политичка ситуација и људи који сад нама владају у Србији, одлучили су да прихвате принцип економске доминације великог капитала кроз давање уступака том великом капиталу. И сад се одједном све отвара ка страном мултинационалном капиталу који, наравно, са собом има и озбиљну политичку линију.

Ми сада имамо десничарску капиталистичку привредну економију коју прати таква политика. Десничарска је у смислу што је велики капитал најважнији, мултинационални капитал је најважнији, капитал не сме да има границе, капиталу мора да се отвори све и ми смо томе прилагодили и наше медијске законе.

Под налетом тог и таквог капитала, колико телевизијски програм одражава стваран културни идентитет нашег гледаоца, а колико је лажни сурогат за његов живот?

У Србији већ дуго постоји једна потпуно нестварна медијска ситуација. Ми смо усред санкција и бомбардовања имали преко 600 радио-станица, преко 250 тв станица, све то у земљи која је међу најсиромашнијима у Европи. И дан-данас је ситуација слична, на делу је потпуна медијска дисперзија или медијска неуједначеност. Сада долази на ред да се то консолидује, управо сам рекао којим средствима: десничарским, капиталистичким.

Нама је допао тренутак када ће та доктрина да се примени у нашим медијима. А колико реално телевизија одражава нашу културу, па у суштини чак и кад су телевизије стиснуте, оне то одражавају. Одражавају чак и кад нема нечег на тој телевизији. Онда се поставља питање, а зашто нема?

Па, зато што неко то не жели, и то је одраз наше културе такође. Одраз културе видите и по томе како изгледају наши водитељи, како се облаче, шта говоре, шта раде, није то само нека генерална политика него и начин кад се неко докопа медија како он тај медиј користи, шта ставља у приоритет као вести, шта не ставља уопште, шта је његов ударни програм у осам сати увече. То су ствари које одражавају тренутни културни поредак и тренутне медијске интересе.

Ова држава је изабрала консолидацију медија, а то значи да нам се наметну тренутно важећи стандарди у великом капитализму. Да се растури оних 260 тв станица и преко 600 радио-станица, јер то тако више не може. Законом нисмо заштитили тај амбијент који смо стварали нити смо га преуредили како нама одговара. И зато треба да будемо свесни да у једном моменту када се та консолидација претвори у нешто друго, ви ћете имати ангажовану емисију онако како то цнн види, имаћете ангажовану емисију како то види грчки капитал или шведски капитал.

И тек кад се наши консолидују и направе нешто што се зове прогресиван, приватни канал, тад ћете и на нашем каналу видети прогресивну ангажовану емисију. Уз то, етички кодекси у новинарству су крајње размакнути и разводњени у последње време, опет неком нашом заслугом и аутодеструктивним методама, тако да ми и немамо саморегулаторно тело у медијима и новинарству. Јер, ако бисмо имали, онда би то значило да имамо свест и одговорност да се као медијски радници регулишемо унутра и не допустимо неке ствари, а неке да их промовишемо. Да не очекујемо да нас стално регулише држава и да нам удара пацке, па онда да ми кукамо како нас она цензурише.

То је потпуно превазиђен метод, јер је држава нашла простор и каже: “Па ако ови не могу да се организују, ми ћемо да их организујемо.” А држава је таква каква јесте. Све док ми као струка не направимо тело за саморегулацију, свако други ће моћи да вршља у медијима и да третира новинаре као последњу рупу на свирали, или као нечије плаћене раднике или као звезде које избацује у први план, а да они то ничим нису заслужили.

У вашој новој књизи Нови медији и друштвене мреже настојите да у комплексан процес дигитализације, који је већ сазрео, уведете макар терминолошки ред и дефи нисаност. Зашто појмовник, а не речник?

Сви смо свесни како је талас дигитализације и интернационализације медија донео са собом нову терминологију која је у суштини сва енглеска. Спознало се широм света да је готово немогуће преводити буквално те нове појмове из нове дигиталне стварности, која подразумева и технологију и кориснике технологије. Неки појмови улазе јако споро у домицилни језик, а неки улазе преко ноћи. Дајем увек пример речи “дрон”.

Преко ноћи сви су научили шта је реч дрон, а ми кажемо беспилотна летелица. И та реч ће сад да остане, као што ће да остане лајкујем, шерујем, што је комбинација наше и стране речи. Зашто ова књига није речник? Речник је често категорија која подразумева истраживање више људи, и лингвиста и социолога и историчара. Ово је појмовник који описује дотичне појмове из дигиталног света са намером да људи који нису стигли да се укључе у дигиталну револуцију приближе себи бар неке речи и да знају о чему се ту ради.

У суштини, ово је појмовник лаганих објашњења, нека су и мало стручнија, али генерално усмерена ка људима који желе да се оријентишу и изврше навигацију у том новом свету страних енглеских речи. У књизи има преко 500 појмова, а унутар тога још толико додатних сличних, сродних појмова, тако да их сигурно има знатно више, можда чак и преко хиљаду.

Ова књига може бити и подстицај за наше лингвисте и медијске истраживаче да можда одавде крену и направе једну праву систематизацију или неке озбиљне речнике.

Када посматрамо класичне масмедије и нове медије или друштвене мреже, какав је њихов појединачан друштвени смисао данас?

Међу онима који су дигитализовани и онима који то нису постоји огроман друштвени јаз. Људи који су дигитализовани добијају моћно медијско средство. Сад имамо генерацију једне технологије која је апсолутно приступачна и мултимедијална, и у том смислу демократична до те мере да је почетак алжирских немира био у мобилном телефону једне сељанке у Алжиру.

Она је послала смс другој сељанки о репресивном понашању полиције које је управо видела, и тако је то ишло укруг док нису кренули немири. Е сад, ти нови медији су у суштини слободни и велика је у свету трка и стрка да се они “онеслободе”. И политичка моћ и економска моћ са новом дигиталном технологијом селе се полако у тај виртуелни свет. Ми који радимо у медијима морамо да пратимо ту сеобу моћи. Можда ћете се сложити са мном, али најинтересантније је да читате коментаре на интернету.

Они су та нека позорница демократичности на коју ја волим да одем, да видим разне стране, дијалоге... Значи, дијалог се преселио са сеоског трга или из месне заједнице, са партијског састанка, из неког другог форума на виртуелне форуме. И ту имате живу интеракцију између људи којима је стало до нечега. За људе у медијима важно је да схвате да се тај процес за стално променио, а да је ово друго стари свет, штампани медиј је стари свет.

А свим старим људима је тешко, па тако и старим медијима. Стари медији остају последњи на бранику, а ми се сви као селимо. То је исто као они што остају да бране Београд, као мајор Гавриловић, ево ви из штампаних сте мајор Гавриловић. Остајете као мајор и борите се, а ми се сви селимо у нови виртуелни свет и одатле пуцамо у непријатеље. И видите колико су постали осетљиви на то пуцање, а не знају како да га реше. Тај нови свет није нека разбибрига, то је буквално нови свет који ће за нашу децу, поготово за унуке, бити доминантан облик живљења.

Какве шансе дајете супротном правцу кретања, да се из дигиталног пређе поново у традиционалан облик медија?

Тај повратак обично значи хватање нише, јер су у медијима схватили да свет постаје биолошки све старији. Генерално, бизнис је у виртуелном новинарству, а ово је само једна мала ниша за оне који то воле и уживају. А опет, у Тексасу је недавно урађена анкета која показује да студенти који су сви дигитална генерација воле да имају уџбеник у руци, у штампаном издању. Читање књиге, часописа је ипак непоновљиво искуство.

И оно није нестало зато што је лоше, него зато што постоји понуда нечег још бољег. На клик дугметом ви сте отишли широм космоса, и нема граница кад одете. У тој новој стварности друштвене мреже чине основни друштвени формат и генерације иза нас ће да вреднују по томе у колико су мрежа укључени. Ово је епохална промена, цивилизација је направила границу после 5000 година развоја, и то је сад та граница коју ми живимо.

Генерације које су затечене у том прелому, а то смо ми, просто то морамо да поднесемо. Већ генерације рођене 2050-их никакве проблеме с овим неће имати.

Али, рекосте, велика је трка да се и тај простор “онеслободи”...

То само говори да је медијска моћ највећа моћ и сви ти напори да се успостави контрола су признање моћи нових медија. Знамо кроз историју, како год се неки нови медиј појавио, неко је хтео да га контролише. Тај неко је био или црква, или држава, војска, полиција, тајне организације, тајне службе.

Увек најјачи покушавају да контролишу средства комуникације, а поготово нове медије. Да их усмере, ограниче и ставе у један калуп. И сад све ове борбе усмерене ка интернету, у Мађарској, Турској, резултат су тога. Кинези су то урадили на свој комунистички начин. Нема Фејсбука, нема ништа. Има, али кинески. И Кинези живе у свом космосу, у својој галаксији. Запад је развио своје методе којима барата већ дуже време, то су нивои надгледања, контроле информација и убацивања дезинформације и лажне информације. И то раде маестрално.

Онда, који је савет за понашање појединца на друштвеним мрежама - пажљиво газити?

Управо тако, пажљиво газити, јер минско је поље. Не можемо ми сад у једном разговору да имамо решење примењиво за све, али, да, ово што сте рекли - пажљиво газити. И не вреди да се ту кука ретроактивно, него се унапред погледа шта је на хоризонту.

Цензуром се опширно бави и наш најновији сет медијских закона. Али, колико ти медијски закони заиста одговарају стварности?

Одмах да кажем да су та три закона у великој мери покушај преписивања, композитног преписивања разних закона који постоје, и опет нека наша варијанта стручности и усуда да и то што ископирамо урадимо лоше за нас. Као што смо лоше копирали законе о нотарима. Притом, потпуно одбијам идеју да је Брисел могао да држи руку нашим медијским законописцима толико месеци да напишу тако лош закон.

Позивање на Брисел било је да би се прикрила немуштост и пословно-политичка оријентација да се laissez-faire уведе у велике медије. И да поједини људи могу да имају по две-три телевизијске станице, по двоје-троје новина и да нико не пита ко су они. То је циљ те реформе закона.

Да од закона који је тражио 51 одсто домаћег власништва у медију сад одједном - не треба ништа. Добро, то има и у Немачкој, али тамо је много сређенији систем и реците колико они уопште имају страних медија и колико су они јаки, а да нису мултинационални. Закон је, дакле, неадекватан нашој стварности.

Овде је преко потребно законски регулисати неке токове као што су кабловска телевизија, сателитска, нова телевизија која ће проистећи из интерактивне телевизије, сви могући произвођачи програма, како они рекламирају свој програм, дистрибутери програма, како они наплаћују то, како они могу да дижу цене, да ли уопште има слободног формирања цена, шта је тржиште, дефи нисати га.

То је све остало недоречено тако да они који заузму јаке позиције у медијима могу да раде шта хоће. А ови закони су били сет хуманитарних или хуманих постулата о забрани цензуре, заштити деце, заштити мањина, а то су све она општа места. Него, да видимо ми где је ту месо, како ови који буду у власништву, и емитери и дистрибутери и приказивачи, како су они уређени. И шта ту добија јавност, а шта губи? Мислим да је овим законом јавност прилично изгубила.