Вести
09. 11. 2014.
Нема цензуре, нема ни Оље
Ситуација у српским медијима је прилично нејасна. Нема цензуре, нема ни Оље. Откуд то да у таквом парадоксу још обитавају медији?
Решење формуле није, наравно, пронађено ни у четвртак, кад је у парламенту одржана седница Скупштинског одбора за културу и информисање, замишљена као новинарски Хајд парк. Завршила се, међутим, као козачка скупштина. Чуло се много буке ни око чега! Иако позван на расправу, држао сам се посланичке столице, што даље од говорнице. Наиме, савршено је удобна. Чак сам се и уживео у улогу народног представника. Кафа и кисела су бесплатне, ресторан јефтин.
И, надао сам се бар једној дневници. Узалуд, иако је некадашњи премијер Зоран Живковић, сада лидер и посланик Нове странке, оптужио читав новинарски еснаф да се продаје за око 300 евра. Све се у сали вртело око питања има ли цензуре у медијима или не. Живковић је, тако, као вид медијске диктатуре, поменуо да РТС, поводом посете француског премијера Србији, припрема вишесатни програм. Живковићу је засметало то што је програм посвећен француском премијеру коме, замислите само, нико у Србији ни име не зна.
Тако је за човека који је водио Србију после убиства премијера Ђинђића француски премијер потпуни политички маргиналац! Мануел Валс, то је име председника француске владе, државе која је стални члан Савета безбедности. Та, Живковићу тако далека земља, јесте нуклеарна сила која је свету подарила Буржоаску револуцију, Волтера, гиљотину, Наполеона, дипломатију, куртизане, Зинедина Зидана и вина. Живковић би морао да зна макар за ово последње. Или можда више воли чилеанска? Али, Зоран је заиста убедљив!
Почео сам да се преслишавам. Шта заиста Француска представља у међународним односима, а шта Живковић у српској политици? Дошао сам до изненађујуће спознаје. Ту ситницу ипак ћу задржати за себе. Тако сам схватио да сам постао жртва аутоцензуре, трудећи се да заштитим опозицију од свог нежног пера! Али, шта ћемо с властима? Уређује ли, заиста, како тврди опозиција, премијер Вучић све медије у Србији или се само бави лектуром? Како сам недавно лепо приметио, Вучић највише воли да оштра питања поставља сам себи, с тим да се тада у Вучићу помало буни новинар који одавно чучи у њему. Ипак, брзо и одлучно, новинарчића Вучића утиша његово премијерско „ја”.
Вероватно би зато, вођен сујетом, вожд најрадије Ољу Бећковић видео као прву замену за водитељку временске прогнозе на локалној телевизији угледног естрадног и политичког радника Саше Мирковића. Можда би је послао и код Палме, да, уместо вести, води Жирафу. Али, како је Аца изнимно интелигентан, тешко је поверовати да би с овако високим рејтингом страховао од Ољиног цинизма и нескривене антипатије, коју му она тако женски сервира, не чекајући да се освета охлади. Чињеница је, ипак, да се на Телевизији Б92 већ дуже време не приказује „Утисак недеље”.
Ми, за сада, о нестанку Оље, имамо три верзије. Према Бећковићевој, емисију је укинуо Вучић лично, мада морам да приметим да садржај њиховог телефонског разговора о прекиду свих односа подсећа на моје свакодневне разговоре са женом. Наиме, тако ме она ућуткује кад осети прве искре побуне! Према Вучићу, он нема никакве везе с помрачењем Оље, тако да је, по званичној верзији, извесни господин Ајнштајн, али не Алберт, као представник власника капитала Б92 и Телевизије Прва, открио формулу новинарске теорије релативитета.
Трајеш док те из струје не искључи Ајнштајн лично! У коју верзију треба поверовати? Бирајте, јер истина о слободи медија је само оно у шта поверује свако од нас. У зависности од афинитета и укуса. Ја се, рецимо, стално питам, где ли су ти силни цензори, па да ме скрате? Ако не за главу, а оно бар за неки редак! Да им није добро? Или можда и они штрајкују? Али, с друге стране, сведоци смо како се читав медијски поредак окренуо наопачке. Крупни страни капитал дошао је да заради новац на рекламама, а не на директном преносу копања српских чирева!
Тако се догодио својеврсни парадокс. Изласком државе из медија и њиховом потпуном приватизацијом, што је, узгред, препорука ЕУ, остали смо без Оље, али ћемо добити Ђоганија! Када се приватизује Студио Б, и тамо видимо Мими Оро, можда ћемо зажалити за разбарушеним и разводњеним Сарапом? То, међутим, неће бити крај. Ускоро ће Сандра Африка уређивати „Инсајдер”, а Сулејман Други дневник! Водиће га, наравно, Бора Дрљача.
Хоћете да се кладимо? Али, шта смо тражили, то смо и добили! Сведоци смо још једне медијске револуције: провладин лист „Политика”, сада пружа најшири спектар политичких мишљења. Тако долазимо до сржи проблема који је не само медијски, већ и антрополошки. Када би много више Срба куповало „Политику”, и још неколико дневника и њузмагазина, ми сада не бисмо расправљали о томе има ли цензуре. Али, проблем је што су и друштвена и политичка елита учествовале у последњој фази банализације јавног простора, који је светски, а не српски тренд! И та битка је унапред изгубљена, јер су, заправо, медијски господари постали таблоиди с ниским ценама, потом, све комерцијалне телевизије, уз твитер и фејсбук налог сваког грађанина интернетског, коме ће, уместо шака, еволуција ускоро подарити „ајфон 6”.
Тако је, осим таблоидне јавности, створено и такозвано новинарство друштвених мрежа. Напишеш један твит и постанеш главни уредник сам себи! Јавно новинарство, међутим, добија свој глобални легитимитет, па твитују, све у шеснаест, и папа, и Коза на штиклама! Штампани медији постају ремитенда медијског краја историје. Како су Срби увек мало читали, некада су новине биле идеалне бар за клозет! Многи на сам помен те драгоцене просторије помисле на таблоиде, што је резултат управо поменутог клозетског Павловљевог рефлекса.
Али, критичари таблоидне јавности нису свесни, иако писци жуте штампе своје текстове започињу као академици, а завршавају их као гинеколози, да се они само придржавају строгих правила жанра. Новинари и уредници таблоида, насупрот погрешном веровању да су друштвене штеточине, заправо су врхунски зналци свог заната! Њихова жанровска перфекција, уз ниску цену, довела је до тога да преузимају примат како на тржишту, тако и у тоалетима. Ми смо ту, као и обично, само душе дволичне. Гнушамо се те новинарске форме, а кришом завирујемо, да видимо „ко ће кога”. Долазим до телевизија, где власници, заправо, уређују информативни програм.
Господо из власти, у то ћете се уверити кад једног дана, пређете у опозицију. Тада вам Ајнштајн неће личити на доброћудног научника, већ на Милеву! На терену телевизије, власник ТВ Прве - Грк који се не зове Аристотел - и његов тржишни архинепријатељ Жељко Митровић, инаугурисани су у лидере новог медијског поретка тривијалности, поставши креатори идеолошке пустоловине из које више нема повратка. У сарадњи са страним фактором - мислим помало на власнике телевизија и, помало, на стране амбасаде - они потпуно владају екранима, нашом децом и будућношћу.
Отуда је бунт Оље Бећковић тек само жар протеста који се може угасити понудом да она пређе на Јавни сервис. То би, рецимо, могло бити разумно решење. Али, ако би то затражио Вучић, било би то мешање у уређивачку политику РТСа, једнако као када би он то лично забранио. Мада, бринем се што већ није учинио оно прво.
Али, чак и ако се то деси, представљаће само привид опстанка нормалности, јер ће у истом термину, на редизајнираној деведесетдвојци, у чијим студијима водитељи већ изгледају као јунаци Палминог музеја воштаних фигура - нешто су се издужили и убледели - заправо Ђоле Ђогани бити тај „фактор икс” који ће диктирати укусе, стварајући чаробни, футуристички свет царства денсерског! Политичари се не супротстављају таквој сапунској опери.
Заузети су, наиме, својим рејтинзима. Морамо се, зато, као професија, одупрети хистеричним покушајима да се новинари сврстају у вучићевце и антивучићевце, у провладине и антивладине активисте. Господо из власти и опозиције, ми разумемо да сте ви ушанчени у својим удобним партијским рововима. Али, новинари, бар тако видим нашу ситну улогу у друштву, не смеју дозволити да буду изложени партијској баражној ватри, а потом бачени на отпад, као вреле чауре. Што би рекао Шојић, неће да може!
Цитирам тог угледног господина, јер он није фикција Синише Павића. Он је ту, међу нама, никада стварнији. Па, ко се препозна - препозна!
Коментари (1)
Остави коментар10.11.
2014.
nejasno, brateeee
Ovo je tekst u srpskom stilu, i da ga uradiš i da ti ne udje. Nismo razumeli, šta je autor hteo da kaže.
Одговори