Вести
08. 11. 2014.
Цркви треба самокритика
У идеалном свету, смисао постојања медија одређује само име; наиме, медиј је оно што посредује између друштвеног феномена и грађанина који са њим у вези треба да донесе одлуку.
Полис или друштво се артикулише слободним одлукама слободног грађанина. А да би био слободан, потребно је да зна истину.
Зато грађанин има право на истину. Из овога је већ јасно да медији не могу имати никаквога смисла у недемократским системима, будући да у њима не постоји грађанин, већ поданик, а поданик нема право; он, наиме, само понекад може да га ужива. Такође, у идеалном свету, критика као медијски метод по дефиницији не мо же бити злонамерна; у питању је расуђивање које води истини.
У свету савремене политичке емпирије, међутим, чији је амбијент тржиште моћи као својеврсни псеудополис, медији не посредују између грађанина и друштвене стварности, већ производе и продају „стварност“.
Следствено томе, грађанин не долази до истине. Он зато није слободан, нити доноси слободне одлуке. И зато демократија као систем вредности, а не само облик политичког организовања, у таквом медијском амбијенту суштински не може постојати. Наиме, и она постоји само као медијски производ. А „критика“ је амбалажа таквог производа.
Црква је у нашим медијима често изложена критици. Међутим, не могу се отети утиску да веома често, чак и када недвосмислено има упориште у стварности, ова критика доминантно има тржишну природу, па тако тешко може бити добронамерна. Њен крајњи циљ је акумулација моћи дисквалификацијом Цркве с обзиром на њен друштвени утицај, а моћ не може бити објективна и неопредељена.
Са друге стране, недопустиво често и без обзира на то да ли долази од клира или од појединаца или организација који желе да буду схваћени као блиски Цркви, реакција на овакву критику је неубедљив и ништа више добронамеран контранапад који је као такав, готово по правилу, не само медијски аутогол.
Његов циљ је, поново, акумулација моћи на основу већ поменутог реалног утицаја Цркве. Моћи која Цркви не треба јер компромитује све оно што Црква јесте и треба да буде. А једина жртва у свему овоме је истина и онај који на њу има право.
Сигуран сам да је једини исправан начин да се одговори на дискурс моћи заоденут у критику самокритика. Самокритика не значи прихватање дисквалификације. Самокритика је слободно расуђивање о сопственим промашајима и успесима, ослобађајући чин прихватања одговорности који тржишну критику чини тупом и беспредметном. Иницијатива у том смислу може и мора доћи само са стране Цркве.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.