Вести
07. 11. 2014.
Славска трпеза
Почиње сезона слава, простор велике политичке расправе, редовни гости се полако припремају уз исечке из новина и стручну литературу, домаћини спремају своје полемичке специјалитете, као што је рецимо расправа о Хагу за три особе и баш као за баксуз усред свега тога креће притисак на медије.
Не кажем да прекаљени славски дискутанти не могу да се припреме без медија, али на дуже стазе њихова криза мора оставити последице на славској трпези. Последице су присутне већ сада када је опозиција уништена и када заправо нема ниједног валидног опозиционог наратива.
Предвиђам да ће се на славама ове сезоне више причати о евентуалним унутрашњим ломовима у Вучићевој власти него о алтернативама.
С уклањањем критички настројених новинара и разарањем опозиције дошли смо до крајњег сужавања политичке маште и своју будућност видимо само унутар једног човека и његове евентуалне спремности да ради нешто што нам се свиђа.
Очигледно је да крупан део наше јавности који се годинама залагао за слободу медија, људска права и остале тековине, пре свега западног света, заправо никада није баштинио тамошње вредности већ искључиво интересе.
Они су дочекали тренутак када Вучић ради нешто што им се свиђа, неки међу њима чак и други пут у животу јер су у време премијеровог хистеричног етноцентризма и они били такви бећари и ова ерозија јавне речи пролази уз велику подршку људи од којих би се то најмање очекивало.
Управо подршка заступника Запада показује да је циљ потпуно уништење политичке маште у Србији. Милошевић није успео да је уништи, само ју је потискивао у медије, којима је потом стварао тешкоће. На крају је дочекао да га згњече алтернативне визије са свих тачака идеолошког спектра.
У време после Милошевића, медијска и идеолошка батина је увек имала два краја, независно од тога што су оба често имала подршку нечасних људи.
Сада први пут имамо ситуацију у којој је заправо могуће потпуно угушити политичку машту српског народа и свести је на осмишљавање стратегије како да се унутар једног владара деси лом који ће довести до промене политичког курса.
И Владар у томе перверзно ужива распаљујући машту народа својим двосмисленим наступима.
Без намере да се и сам пецам на ту претпоставку, чини ми се да прозападни симпатизери овог истребљења политичких алтернатива заборављају да су и такви ломови могући и да би и за њих саме било добро да опстану неки механизми другачијег размишљања.
Напредњаци нису раскид с радикалима, они су само нови еволутивни облик тог начина мишљења.
Отуд су и Запад и грађани имали иста очекивања када су их довели на власт јер су и једни и други рачунали на њихов радикалски ДНК.
Разлика је само у томе што су грађани више рачунали на родољубље, борбу против корупције, спремност да се каже „не“ у ситуацијама у којима би други макар шапнули „да“ и перспективу некаквог егалитаризма, па макар и у сиромаштву, а Запад је рачунао на безобзирност, самоувереност, брзоплетост и агресивну површност у тумачењу политичких идеја.
Чини се да је Запад, барем за сада, боље проценио ствари.
Уосталом, зато су они Запад, а ми Срби. Међутим, њихови заступници у Србији као да заборављају да су напредњаци боље слуге него господари и да колико год они себе идентификовали са Западом неће никада престати да деле позицију остатка народа у односу на њих.
Кад је реч о славама, неке теме попут Хага, новог Хладног рата и половних аутомобила никада не излазе из моде. Ипак, ове године треба увести нови аксесоар дигитрон, да гости рачунају колико је коме смањена пензија, а може да послужи и за рачуницу где се могу купити најповољнији докторати.
У случају да вам не стигне позив на славу од драгих пријатеља, не брините, можда вам је неко украо идентитет и сада прима славске позиве уместо вас. А што се власти тиче, на власт се не зове, на власт се долази.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.