Вести
04. 11. 2014.
Под паском АПР-а
За сваког озбиљног новинара архива Агенције за привредне регистре (АПР) је незаобилазно место.
Иако се на сајту ове институције могу наћи базични подаци о свакој фирми основаној у нашој земљи (ко је власник, директор, финансијски извештаји…), у архиви се може видети пуно више од тога: историјат предузећа, претходни власници, директори, све заједно са документацијом која сведочи о овоме.
Очигледан је значај овога. Корумпирани актери, било да су политичари, бизнисмени и криминалци, након обављеног криминалног чина обично мењају форму предузећа, пребацују власништво на друге људе, крију своја претходна проблематична партнерства.
Многе значајне приче које сам са колегама из Центра за истраживачко новинарство Србије (ЦИНС) објавио, открио сам у архиви АПР-а.
Један део недавно објављене књиге „Шарић”, поглавље које се тиче прања новца, написао сам захваљујући документима које сам тамо сакупио.
И све остале редакције које се баве истраживачким новинарством, попут „Инсајдера”, БИРН-а, „Пиштаљке”, „Јужних вести” и осталих, посећују ову архиву.
АПР је једна сјајна институција која повећава транспарентност у земљи и омогућава цивилном сектору и новинарским организацијама да разоткривају случајеве криминала и корупције. Међутим, пре неколико дана је у АПР уведена нова процедура која, пре свега, истраживачке новинаре може ставити у јако незгодан, чак и опасан положај.
АПР је почео да бележи ко је све походио архиву и које је фирме у њој прегледао, како на папиру у виду захтева који посетиоци морају да попуне пре увида у документацију, тако и у електронској бази.
То значи да се увидом у компјутер може лако сазнати ко је шта гледао и сазнати интересовање не само новинара, већ и осталих људи који су из различитих разлога били у архиви. Са друге стране, то ствара и одређен психички притисак на истраживаче.
Замислите да, на пример, треба да прегледате компаније озбиљних криминалаца и знате да ћете бити забележени. И да то одатле може лако да процури и, рецимо, стигне до њих.
Да ово није параноја већ стварност, показује случај који ми се догодио ове недеље. Желео сам да у архиви погледам пар детаља у вези са компанијом „Асомакум”, о којој се већ данима говори у медијима и по социјалним мрежама. То је фирма која је основана фалсификованом личном картом брата премијера Андреја Вучића.
Наравно да нисам једини новинар који је тог дана ишао у архиву да погледа фирму, с обзиром на то да је ово главна сензација у земљи последњих дана (иначе, новинари ЦИНС-а су већ раније гледали документацију ове компаније).
Тада сам се први пут суочио са новом процедуром: морао сам да попуним захтев, а затим су ме ставили у систем. Ни дан није прошао, а АПР је дојавио новинама блиским власти - „Информеру” - да сам са колегама из других медија гледао документацију фирме.
Уведен је систем који може угрозити новинаре који раде озбиљан посао. У АПР-у су ми рекли како се увођење контроле и бележење ко је шта гледао у архиви сасвим случајно погодило са афером око фирме „Асомакум” у јавности. Наводно, они су иначе планирали да уведу нове процедуре како би олакшали свој рад и то се баш десило у данима након што су се сви заинтересовали за фирму отворену лажном личном картом премијеровог брата. Знатижељне новинаре „Информеру” је откуцао некакав Илија Чворовић из АПР-а, који је осетио „непријатељску делатност” према премијеру.
У сваком случају, оно што је битно јесте да док год постоји систем бележења шта је ко погледао у архиви, радник Чворовић може политичарима и њима послушним новинарима да дојављује ко „бута” по њиховим пословима.
Шта ако неки други радник, у хипотетичкој ситуацији, дојави наркодилеру да постоји новинар који истражује његове послове? Јасно је да огромни проблеми по новинаре могу произаћи из овога. Сматрам да овај новонастали систем бележења треба укинути, а АПР-у желим да се реши и Илије Чворовића из својих редова, јер он озбиљно може срозати углед ове сјајне институције.
Стеван Дојчиновић уредник Центра за истраживачко новинарство Србије (ЦИНС)
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.