Вести
03. 11. 2014.
Ми смо уведени у колективну депресију
Биљана Степановић са Даницом Вученић
Као грађанки представља ми проблем што имам утисак као да смо константно у ванредном стању. Сваког јутра, уз кафу, треба да укључим Пинк да видим коме смо данас „објавили рат"...
Кад погледам уназад, наш цех је овакав - ред ратова, хапшења, етничке и сваке друге мржње, онда ред лицемерја од демократије, слободе и изградње система уз пропратну апатију, па сад ред константног ванредног стања, аутоцензуре, беспарице и депресије… и прође живот каже Даница Вученић, добитница овогодишње престижне новинарске награде ‘Душан Богавац’
Ове године добила си награду Душан Богавац. Да ти сад не постављам оно чувено питање – шта ти награда значи.
Мислим да никада нисам имала овако амбивалентна осећања према нечему. С једне стране одавно ме није нешто тако обрадовало као вест о награди коју ми је пренео Вукашин Обрадовић. На другој страни, не могу а да истовремено не осећам у најмању руку зебњу према чињеници да је „конкуренција" у медијима све мања. У атмосфери у којој после 24 године нестаје као гумицом да је обрисана емисија Утисак недеље, у ситуацији када неколико емисија градске телевизије више нема, у околностима страха који производи аутоцензуру не можете а да не помислите - а коме ће следеће године доделити награду. Ко ће преостати. Недавно је професорка Факултета политичких наука Сњежана Миливојевић написала да су медији у Србији преживели диктатуру, али да демократију неће. Али да не будем скроз мрачна, јер награђивање је ваљда позитивно, награда Душан Богавац је специфична и по томе што је реч о правој новинарској награди, у жирију су колеге и у том контексту она за мене има посебну тежину.
У демократији којој присуствујмо, СНС стално производи неку напетост, премијер свакодневно, а понекад и два пута дневно, излази да нас о нечему драматичном обавести, или да нешто прокоментарише. Кад уопште стигне да ради?
Као прво – премијер је постао премијер јер смо га ми тамо „запослили". Он је конкурисао за тај посао. Према томе, на њему је или да ради, или да да отказ. Нити њега неко тера да устаје у пола пет, нити да ради педесет сати дневно. То је његова лична одлука, и нас о томе не треба да обавештава. Уосталом, нека ради и сат времена дневно ако је ефекат тог рада добар, ако није може и да не спава уопште. Ја сам, на пример, радила 2004. емисију Кажипрст на Б92. Устајала сам сваког јутра у 4 и 15. Не памтим да сам икад била уморнија, ходала сам спавајући. И шта је требало – да сваког јутра пред интервју кажем: добро јутро, ја сам устала у 4 и 15 иако ми радно време почиње у осам. Није ми јасно зашто, али уместо да добијамо поруке које нас мотивишу, констатно слушамо како ће све да нас боли. Некако као да нам власт поручује како је живот тешко бреме које се свалило на њихова и наша рамена, да се ми кроз живот пробијамо под тежином тог бремена и да је живот зато једна невесела појава и да је ваљда једина радост у томе што пролази, па ћемо се једног дана и спасти.
Александар Вучић је двадесет година свог живота потрошио борећи се за власт. И сад кад је ту власт добио, уместо да у њој ужива, као што на пример председник Николић очигледно ужива, или да ради као државни службеник, што председник владе суштински и јесте, ми сваког дана гледамо његово кукање, плакање, пренемагање, потпуно супротно од наше патријархалне мачо културе која воли јаког вођу. А опет је популаран.
И то је део наше културе. Имаш рецимо таквих родитеља који васпитавају децу на сличан начин – ја се жртвујем за тебе, ја се због тебе мучим, ја сам те родио, ја ћу те и убити, и он нама ту поруку шаље – ја се оволико жртвујем да би вама било боље. Шта још мислим да није добро – то је почело још у време Тадића – они су били опеглани и упаковани у розе папир са машницом најмоћније маркетиншке агенције, а унутра је био гној. И онда је последица била апатија, чији је ефекат био исто тако некреативан као и сад. А ми смо сад депресивни. Прво, нема новца, нема посла… а нема ни критичке јавности, нема наде. Која врста креације може да се роди из депресије? И још се ујутру пробудиш и чујеш поруку са националних фреквенција како се један човек мучи и жртвује за нас... а око нас све неке завере и лудила… а ми незахвални, нерадници и размажени… И тако од понедељка до недеље.
То под условом да ти стварно поверујеш у ту причу, па се убациш у то расположење...
Ја говорим о атмосфери...
Али опет, неко може да подлегне, а неко да каже – нећу више да слушам ту причу.
Па свеједно. Ефекат је исти. Уместо да се бавимо својим послом и својим животима, ми се бавимо премијером. Неко ми је пре неки дан рекао како је једина тема у приватним разговорима шта ради премијер, шта је рекао, шта би могао да ради, ко га воли а ко не. Колико пута годишње Швеђани или Швајцарци помену свог премијера? Да ли то значи да смо обавештенији? Не, то значи да живимо у несрећном друштву у коме је важније шта ти ради премијер него шта ти ради муж.
И кад томе још додамо негативну селекцију, да је партијска припадност једини критеријум за успех...
Мислим да је то исто било и раније, него је ова партија толико моћна и бројчано надмоћна, да је то сада видљивије. Демократска странка, колико год је и она била моћна, ипак је била у коалицији, притискана од партнера и контролисана на неки начин. Друго, тад је ипак било неке критичке јавности, не много, али је ипак било.
Па добро, али у време Милошевића познавала сам многе директоре друштвених предузећа и то су ипак били стручни људи, а сада ми се чини да од свих референци имају само партијску књижицу. Да ли је могуће да регресирамо у односу на Милошевићево време?
Па да, али да не заборавимо да је Милошевић наследио неки претходни, колико-толико уређен систем. Тамо су, упркос партијској припадности, ипак били неки озбиљни људи. Стручњаци, професори правих факултета, што год ми о њима мислили идеолошки. Онда су дошле деведесете и урушавање система. Тај 5. октобар је била само смена власти, не и самог система. Ђинђић је пробао да га промени, убили су га и ми смо онда регресирали. Већ годинама је једина дилема младих да ли да оду из земље или да се учлане у политичку странку на власти. На крају, погледајте који су кључни захтеви студентских протеста.
Наставак текста можете прочитати у петнаестом броју штампаног издања часописа "Нова Економија"
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.