Вести
03. 11. 2014.
Медији су у технолошкој међуфази
Врло вероватно, светска култура једног глобалног хотелског клијента тешко да може изазвати одушевљење.
Међутим, не верујем да она предодређује светску културу XXI века.
С једне стране, Си-Ен-Ен показује да се данас у првом реду обраћа атипичној публици, што ће рећи и даље искључиво мушкој, менаџеру који сам путује.
Она је део јединственог, американизованог глобално професионалног стила, у смислу бизниса, културе, па чак и језика.
На тај начин, култура Си-Ен-Ен представља само део нове светске културе. С друге стране, медији се налазе у технолошкој међуфази и на тај начин, као индустрија у ери Хенрија Форда (и, узгред речено, „Мекдоналда“), још у веку стандардизације: то јест, врло ограниченог избора који одређује све мањи број глобалних што ће рећи у културном погледу американизованих корпорација.
Оно што нам се сада нуди је, ако ништа друго из техничких разлога, само заједнички садржатељ многих различитих култура. А ово чини само врло ограничен, понекад крајње мали део културног живота.
Кроз неколико година, захваљујући дигиталној технологији и интернету, овај ће изгледати приметно другачије. Јер данас је већ јасно да глобализација не само да брише регионалне културе, националне и другог типа, већ их на посебан начин и меша.
Ево два примера. У једном углу Еквадора живи заједница Индијанаца који су се на неки начин укључили у модерну глобалну економију као ткалци и трговци сукном. Пре тога деценијама могли сте да сретнете ове Индијанце понекад чак и у далеком Њујорку. Отавелењоси су били и остали лако препознатљиви: жене у њиховим тамноплавим сукњама, мушкарци у пончоима, и с дугом уплетеном косом. У току последњих деценија су се обогатили. Спадају у најбогатије Еквадоријанце, што значи да себи могу да приуште робу коју нуди модерно западњачко друштво. Међутим, оно што је код њих изузетно то је да се нису американизовали; напротив, они су, да се тако изразимо, „отавелењозирали“ утицај Сједињених Држава.
Одрасли носе џинс и тренерке „рибок“, као и њихови калифорнијски парњаци, премда истовремено носе и шешире својих предака, као и њихове традиционалне дуге плетенице. Жене возе џипове чироки, али одевене у традиционалну одећу. Овде глобализација није донела асимилацију, већ је, бар код ове нове индијанске буржоазије, изразила нову могућност да би подвукла оно што је специфично у старој култури, као што су обичаји и језик.
Други пример ове врсте синкретизма узимам из извештаја британског писца Ијена Бараме, из Ласе, престонице далеког Тибета. Ова је, према Барами, град у коме на звучним тракама доминирају и индијска и кинеска поп музика, као и пуцњава из аутомата у америчким видеима, које млади Тибетанци зачуђено гледају у видеосалама.
Барама описује један тибетански ноћни локал.
Наводим: Декор је некако тибетански, завесе беле са црвеним, плавим и зеленим пругама. Песме су и тибетанске и кинеске... неки извођачи носе традиционалну тибетанску одећу... Делови холивудских филмова приказују се на видеоекранима, међу којима делови из Титаника, разарање Атланте из Прохујало са вихором, као и уобичајени призори из Тибета, који су вероватно узети из рекламних видеа за туристе: народне игре, јакови на паши, калуђери који дувају у рогове „и томе слично“.
На зиду виси Мона Лиза, а поред ње је постављена пластична глава Бодисатве. Често се подразумева да глобализација обухвата асимилацију света с једним превасходним обрасцем, у пракси западним, тачније речено, америчким. Ово је вероватно тачно када су у питању видови живота којима господари технологија аеродроми, модерни дизајн у пословним просторијама, фудбалски стадиони. Међутим, тешко је одредити да то у културном погледу води ка хетерогеном свету културне пометње, коегзистенције или чак синкретичком свету. Да ли је у градићима Еквадора и у ноћним локалима Ласе могуће прочитати обрисе будућности? Зашто да не?
Наставља се
Ерик Хобсбаум: Краљ културе (8)
Ерик Хобсбаум, један од најважнијих светских историчара модерног доба, у својој тестаментарној књизи „Крај културе“ написао је историју XX века из угла односа културе и политике и културе и друштва.
Статус културе Ерик Хобсбаум види као кључно обележје једног друштва и једног времена. Зашто је тешко стање високе културе данас? Куда иду култура и уметност? Зашто одржавати фестивал у XXI веку? Зашто култура не сме бити препуштена само тржишту? Зашто страхујемо за сутрашњицу? Данас објављује неколико делова књиге „Крај културе“, чији је српски издавач Архипелаг.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.