Вести
01. 11. 2014.
А сад мало и уметност
Верујем да је свакоме јасно да у „случају Горан Јевтић" не расправљамо о приватној тужби родитеља једног малолетника из Сомбора о обљуби којује познати глумац над њим наводно извршио: то је предмет за полицију и, ако се оптужница икад подигне, за тужилаштво.
Тема је медијски линч који је лист Блиц спровео над Јевтићем, најављујући ову оптужбу, у броју од 22. октобра, у као умрлица оивиченом тексту на више од половине насловнице (толико у српским медијима није добио чак ни Путин), а онда је разрађујући и на прве две унутрашње стране, онима које су у мирнодопским околностима посвећене најважнијим политичким питањима у држави.
О карактеру оваквог новинарства је, међутим, већ довољно речено у правовременим протестима Удружења новинара Србије и Независног удружења новинара Србије: грубо кршење професионалних и етичких норми у облику непоштовања претпоставке невиности, нарушавање права осумњиченог на приватност, угрожавање безбедности појединца, сензационализам...
Због тога се као главна тема поставља једно друго питање: зашто и како се ова грозота десила и шта нам она сигнализира о стању у нашем друштву?
Главни разлог је очигледан: таблоид подиже тираж и зарађује новац тако што само у штампаном издању каменује познату личност, а на основу сензационалистичких оптужби које се тичу овде још увек табуизираних и/или интригантних тема (сексуално опредељење) и оних које су стварно узнемирујуће (педофилија).
Узгред, све и да има некаквих основа за ове оптужбе, оне не могу да се односе на педофилију јер је граница сексуалне зрелости (и одговорности) и по нашем закону нижа од границе пунолетства, а у медијима се појавио податак да је дотични малолетник старији...
Ипак, чак и ако нисте жртва параноје, српске ендемске болести, питате се се да ли је могуће да је профит и једини разлог за овако мучки напад. Теорије о могућој (политичкој) позадини целог случаја убрзо су се прошириле по друштвеним мрежама и своде се на Јевтићев политички став, на чињеницу да је он у неколико наврата, у интервјуима, директно прозивао актуелну власт и њеног неприкосноведног лидера.
Оно што је овде, међутим, још значајније бар за мене као човека позоришта јесте то да Јевтић није прозивао власт само у медијским наступима, већ, пре свега, у свом уметничком раду, у улози Живке у Нушићевој Госпођи министарки у Позоришту „Бошко Буха", а у режији Тање Мандић Ригонат.
И овај се аргумент могао да прочита и то превасходно у реакцији самог Јевтића и његовог адвоката Владимира Хоровица.
Осведочена, добро позната љубав адвоката Хоровица према позоришту није, међутим, била довољна да би он тачно лоцирао оно што је друштвено провокативно и/или субверзивно у овој представи. Сценски знак да све женске улоге у представи играју мушкарци а за редитељкин концепт је најбитније то што Живку игра мушкарац уопште се не односи на питања сексуалности.
У тој се адвокатској реакцији, наиме, нуди тумачење да је оптужба за обљубу истосполне особе повезана с тим што Јевтић игра женски лик у Госпођи министарки.
Ово редитељско решење, које глумац размаштава и разиграва, добија смисао на самом крају представе (циник би рекао да је дотле било комички гег који је сам себи сврха): када поражена Живка прети публици да ће се кад-тад вратити, Јевтић напушта и пол и комички жанр лика, опет је у свом полу и одговарајућој одећи, делује врло озбиљно и претеће.
Родне инверзија у подели улога добија тако јасно значење „политичке травестије", опасности да нам се исти ликови врате кроз неколико година у само наизглед другом облику.
Кад се томе дода и препознатљив покрет с додиривањем врхова прстију, онда тобална метафора политичке травестије добија и димензију у потпуности разговетне локалне алузије.
Да ли су неколико критичких изјава у медијима и једна сатирички обојена улога заиста суштински, скривени разлог за медијски линч једног глумца?
На први поглед ово тумачење делује претерано, а извесно не може да се докаже. Али, тешко могу да се докажу и оптужбе за угрожавање медијских слобода конкретно, слободе изражавања па то не мења свеопшти осећај да нам се дешава управо тај, застрашујуће опасан друштвени процес.
Да није реч о „завери" политичих противника власти, сведочи и недавни извештај Европске комисије у коме се препознаје, дипломатски али сасвим јасно „погоршање услова за пуно остваривање слободе изражавања, забрињавајућа тенденција самоцензуре у медијима".
Немогуће је, дакле, доказати јасну везу између Јевтићевих јавно, у медијима и са сцене изнетих ставова, и медијског каменовања које је доживео.
Али, то не мења чињеницу и то је овде најважније да се овако нешто није догодило било којој јавној личности за коју постоје стварне или исконструисане сензационалистичке оптужбе, него баш оној која је гласно и јасно критиковала власт.
Тако се овај случај надовезује на сличне, у последње време нагомилане случајеве угрожавања слободе јавног изражавања, у распону од престанка емитовања култне политичке емисије Утисак недеље Оље Бећковић до најављеног повлачења и Сузане Трнинић, те неизвесне судбине емисије Кажипрст.
Она што је пак посебност, „случаја Горан Јевтић", а која уноси и додатну стрепњу, јесте то што се синдром угрожавања слободе изражавања по први пут шири с медија и на уметност... Да ли је следећи синдром ауторитарног друштва и самоцензура у уметности?
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.