Вести
25. 10. 2014.
Пред полазак на операцију сликала сам се за умрлицу!
Маријана и после свега скромна: Нисам ја урадила ништа нарочито велико, помогла сам особи коју волим и то је то. На себи не осећам никакву промену, буквално као да се ништа није догодило, а толико тога заправо јесте. Ево, сад сам први пут у животу отишла на боловање и по томе нек се помиње овај период.
Више ме је плашила помисао да могу да останем без најбоље пријатељице него чињеница да бих током операције могла да изгубим сопствени живот, јер шта бих ја радила без ње... Овако, после свега, у исповести за Наше новине, првој и јединој коју даје за неке дневне новине, говори бивша новинарка НИНа Маријана Милосављевић, која је постала хероина Србије када је пре месец дана донирала бубрег својој тешко болесној пријатељици и колегиници Ивани Јанковић и тако јој спасла живот.
Нисам хтела да будем кукавица
Маријана и Ивана су се пре недељу дана вратиле из Истанбула, где је Ивани на једној приватној клиници пресађен бубрег. Сада, када је све прошло, Маријана са скромношћу прича о својој хуманој и херојској одлуци. Наводи да јој је најтеже било да убеди Ивану да пристане на трансплантацију и да су јој за то требале године. Па каква бих ја другарица била када бих је оставила у најтеж ем моменту, када бих је само држала за руку и говорила: „Проћи ће“, а да знам да она због отказивања бубрега броји последње дане, осећала бих се као највећа кукавица. Иако се она годинама бори са опаком болешћу, све време је одбијала да пристане да јој донирам бубрег који јој је преко потребан, увек је говорила: „Не желим, нисам ја крадљивица бубрега.“
То је трајало све до пре неколико месеци, када је постала практично непокретна, потпуно слаба. Видевши да ћу да је изгубим, била сам одлучна и рекла јој: „Ма, ти се не питаш ништа! Даћу ти бубрег.“ Тако је и било, јер она тада није имала снаге ни да ме одбије. Маријана каже да је од почетка била свесна и упозорена колико ризика операција носи, али да је то ни на моменат није поколебало. Знала сам ја и пре него што смо отпутовале у Турску шта све може да се деси, па сам се сетивши се да немам лепих фотографија сликала пред сам пут и мом драгом рекла: „За умрлицу, за сваки слу чај“ присећа се Маријана. Њој су лекари чим је стигла у Турску рекли да је та операција ризична, да може да се деси да се не пробуди или да остане парализована, међутим, ни на моменат се није уплашила.
О овоме више не причам са супругом
Заплакала сам само у једном моменту и то је било пред сам полазак у операциону салу, али не од страха. Тада сам од сестрице тражила да ми пусти Бетовенову композицију „Месечева соната“. Док сам је слушала, неконтролисано су ми текле сузе, а ни дан данас не знам због чега да ли од тог музичког савршенства или због тога што сам подсвесно мислила да је слушам последњи пут. Каже да више ни са Иваном, ни са својим супругом, а ни са родитељима не разговара о операцији, јер не жели да им помиње нешто због чега су данима стрепели и да једва чека да и сви остали то забораве. Нисам ја урадила ништа нарочито велико, помогла сам особи коју волим и то је то. На себи не осећам никакву промену, буквално као да се ништа није догодило, а толико тога заправо јесте. Ево, сад сам први пут у животу отишла на боловање и по томе нек се помиње овај период кроз смех каже Маријана и додаје Ја нисам битна, битно је само да се Ивана она опорави.
„Какав си ми турбо бубрег дала“
На клиници у Истанбулу провеле су месец дана, али каже да никад неће заборавити моменат када су се она и Ивана сусреле након операције. После трансплантације смо биле раздвојене два дана, лекари и сестре су нам преносили поруке и обавештавали једну како је ова друга. Наш први сусрет није био нимало патетичан, биле смо пресрећне што смо живе, што видимо једна другу и сећам се да ми је она, пошто је мој бубрег у њеном телу прорадио сам од себе, иако је пракса да се покрене тек након неколико дијализа, рекла: „Какав си ми ово турбо бубрег дала?“ Ја сам тада кроз смех изговорила нешто чега се сад мало стидим: „Ником нећу више никада дати бубрег па све да их имам пет.“
Ивана: Како да јој кажем хвала?
Ивана, којој следи дуг и мучан период оправка и лечења, јер тек за две године би требало да иде на трансплантацију панкреаса да би се решио проблем дијабетеса, њене основне болести због које су страдали бубрези, каже да није могла да пронађе одговарајућу реч да захвали својој пријатељици на новом животу који јој је удахнула. Шта бих ја могла после свега да јој кажем. Хвала? Па хвала човек каже 20 пута дневно у самопослузи или аутобусу, то је тако мала реч за оно што је она урадила.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.