Вести
22. 10. 2014.
Политика хемороида
Пажљиво прочитах велеумна закерања на колумну „Тачка пуцања“ из непоткупљивих пера слободарских српских коментатора и наиђох на гомиле стереотипа и предвидивости.
Има их две сорте. Једни ме, бајаги, сажаљевају и наричу над мојом улогом фикуса у „Тешкој речи“, други ми, опет, приписују отворено Оверлордољубље. Али и ја имам закерања! И ја имам коментар на коментаре. Па да кренемо редом.
Од гледаности! Кобну „Тешку реч“ је гледало сигурно не због мене милион и шесто зарез нешто хиљада гледалаца, међу њима, претпостављам, и сви коментаторски праведници. Па добро, ђутуруми, ако сам ја у емисији учествовао, зашто сте је ви гледали? Очекивали сте чудо?
Упркос приближавања Москви нисмо ваљда још дошли у ситуацију из оног вица о првом и другом каналу совјетске телевизије. На првом каналу Брежњев држи нонстоп говоранције, а коме то досади, па пређе на други, угледа полицаја који прети пендреком и каже: а, грађанине, не гледате друга Брежњева!?
Ево, рецимо, вапаја једне коментаторке. „Ми смо“ пише госпоја, а ја цитирам по сећању „од вас очекивали да кажете нешто у име нас обесправљених, а ви, ју, ју, ју, онако?“
Је ли, море, госпоја, шта тебе наводи на помисао да сам ја у обавези да вадим трње твоје обесправљености из Оверлордове минџе? Зашто не дигнеш дупе са ТВ фотеље и зашто сама не урадиш нешто по питању твоје слободе и твојих права. Зашто попут стотина хиљада српских ленштина ишчекујеш да се неко други побрине за твоје добробитије?
Овде је крај коментарима на коментаре и почетак приче о политици хемороида. Каква је то политика? То вам је, честнејши чтеци, политика ударничког седења пред телевизорима и по кафићима од тога настају хемороиди и чекања да проблеме реши неко други.
Тој политици по правилу прибегава најобразованија и најуљуднија овдашња популација, толико образована и уљуђена, да јој је одвратна и сама помисао да се умеша у политику јер је политика, је ли, резервисана за покварењаке, лопуже и мутиводе. Знамо да су у античкој Грчкој особе које се нису пачале у политику звали идиотима тада та реч није имала пежоративан призвук али онај ко се у овој и оваквој Србији клонио (и клони) политичког ангажмана заслужује титулу идиот и то са пежоративним значењем.
Јер знате шта, препустити политику и то без борбе покварењацима, лопужама, протувама и мутиводама па после очекивати да покварењаци, лопуже и мутиводе направе стабилну, економски снажну државу у којој ће владати право и закони не може се назвати никако другачије него идиотизам. Може се, факат, назвати и другачије: духовна тромост, лењост, кукавичлук, покварењаштво, али то неће променити стање ствари. У Србији има најмање милион незадовољних, а образованих и вредних мушкараца и жена, којима никако из дупета да дође у главу да би критику са политичарских активности требало да преусмере на своју политичку неактивност.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.