Вести
09. 10. 2014.
Позовите 92
На најновијем хаусторском снимку жандарма и премијеровог брата има један занимљив детаљ пребијени Андреј Вучић мирољубиво ћаска са нишким марсовцима све док у једном моменту не примети камермана.
У секунди кроз шпалир жандарма креће ка камери, намеран да је својеручно искључи, а онда му жандарми мирољубиво објасне да је сниматељ њихов снима туче, батинања, свадбе, масакре, крштења, ломљења костију, испраћаје у војску и друга жандармеријска весеља, врло повољно.
Ту видимо урођени условни рефлекс који се јавља код фамилије Вучић кад угледају камеру у незгодном тренутку одмах би да је гасе својеручно. Те није искључено да и онај жандармеријски камерман ускоро буде пребачен на Б92 инфо канал. Ионако им фали један да снима ону емисију о црној хроници: „Позовите 92 (инфо)“.
Оља Бећковић је ових дана открила да је „Позовите 92“ омиљена премијерова емисија. Премијер користи своје грађанско право да као сваки савесни грађанин позове 92 кад год примети нешто сумњиво. На Б92. Једном је, каже Оља, неки извештач из Берлина у вестима од 16 сати приметио да за премијерову посету Берлину не влада велики медијски интерес. У вестима од 18.30 та реченица је мистериозно нестала загубивши се у лавиринтима „Булевара у пет до пет“. Док су сви остали медији јавили, јелте, да таква медијска хистерија у Берлину није владала још од концерта Битлса. Пошто сви српски електронски медији премијера третирају ко да је рођен у Витлејему.
Премијерова омиљена реченица, када говори о слободи медија, заправо јесте: „Јесам ли вас ја некад звао у последње две године?“ Чак је и Неша Стефановић, пратећи ту логику, једном у Утиску питао: „Јесам ли вас ја некад звао...“ Остало је још само да, рецимо, Јадранка Јоксимовић пита: „Јесам ли вас ја некад звала?“, па да у Устав унесемо члан: „Слобода медија је загарантована све док новинар не призна да га је неко некад звао“.
Имао сам својевремено част да осетим како то изгледа кад вас Вучић позове јер је приметио нешто сумњиво. У вашем тексту. Истина, тад још није био ни премијер, ни напредњак, а ни европејац, био је, нећете веровати радикал. Наиме, у неком колумнистичком уратку осврнуо сам се на општепознату околност да су се Тома & он, док се Србија 1999. територијално сужавала, територијално проширили за два мала четворособна стана добијена од Владе Србије за заслуге у развијању косовског завета.
У недељу ујутру, кад сав поштен свет спава, зове главни уредник, и каже: „Звао Вучић. Много је љут. Тражи твој телефон. Да му дам?“ Не дај му. Зваћу ја њега рекао сам и после неког времена обрнуо га, ко вели, да испоштујем човека. Господине Петровићу, ви сте написали да смо Тома и ја добили четворособне станове чуо сам с друге стране добро познати глас будистичког монаха у шестом стадијуму нирване. Хм! Па шта ту није тачно?
Видите, Тома јесте добио четворособан, али ја нисам. Ја сам добио трособан објаснио ми је. Ајде! прво је што ми је пало на памет у том историјском тренутку, а и данданас ми је жао што већ у следећој колумни нисам објавио исправку: „Извињавам се господину Вучићу што сам написао да су Тома и он добили четворособне станове. Вучић је добио трособан.“ Ако је спреман да због једне суштински небитне собе зове новинара недељом у девет ујутру, сигурно се питате шта ли тек ради сада када је постао и лично убеђен да је рођен у једнособној пећини у Витлејему.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.