Вести
25. 08. 2009.
Борба за власт преко борбе за медије
Да ли је заиста у питању Закон о информисању или је у питању заузимање позиција и приказивања сопствених потенцијала уочи могуће нове изборне битке за власт или је, тек, у питању каприц једног политичара?
Да су медији најважнија ствар у бици за власт знали су многи, а нас је на то подсетио својим првим кораком у борби за власт дојучерашњи власник наших живота и судбине нације и државе. Колико се сећам почео је са „Политиком”. Сада су, како кажу, на мети нека обојени медији, а не знају, јаде, да је закон ако је прави, далтонистички.
Било да је у питању принципијелни став према потреби да се уреди област информисања тако богата могућностима за злоупотребу, било да је тог политичара, како кажу, заиста опсео дибук па не зна шта ради, што је много много је. Заиста је много у овом времену када се бројни међу нама суочавају са проблемом преживљавања. Зар није људски, цивилизацијски, зар није политички коректно да у центар интересовања свих, а посебно оних које смо изабрали да брину о нама (ако смо их ми избирали?), буду они који са губитком радног места губе све!
Уместо тога ови из политике, и они на власти и они у опозицији, и они који нису ни у власти ни у опозицији, баве се зауздавањем медија. Па тако Г17 плус ставља том медијском коњу жвалу (ђем) у уста, да би заштитио коња, ЛДП намешта подседлицу, седло приносе коалициони партнери, по страни стоји СПС сећајући се са зебњом својевременог пада са медијске бедевије, тражи се ко ће да донесе оглав са наочњацима (то је оно што коњу онемогућава поглед у страну), тражи се и мали да придржи узенгију, за дизгине је спремна Демократска странка, за јахање су припремни сви ови на власти, а каснијем јахању се надају и они у опозицији.
То, ваљда, долази са самом влашћу! Иако све то око медија изгледа логично и као да се заиста ради само о медијима и само о закону и само о жељи и потреби да се та пустопашна област уреди. Као, с медијима је почело, завршиће се са законом о медијима. Готово да су у таквој причи јединствени и коментатори и „аналитичари” и политичари.
Но, да ли је заиста тако?
Више сам склон тези да се у овој игри не ради о медијима. Власт је у игри. Све мислим да је у питању тестирање могућности да се постојећа власт сруши уз истовремено приказивање могућности појединих странака да то учине. Реч је, дакле, о показивању снаге. Реч је о тестирању коалиције, а нарочито странке која је њен стожер.
Уз истовремено приказивање свадбених поклона стожерној странци будуће владајуће коалиције. Несумњива је, у овом контексту, важност процене исхода наредних избора. (Како то да су се неке „нове” јавномњенске процене изборне снаге политичких странака појавиле баш у јеку распре о медијском закону?) Да ли је легитимна таква борба за власт? Банално и истинито: жеља за влашћу је суштинско обележје политичких странака.
Уосталом, ако нека политичка странка не жели барем учешће у власти, питање је да ли се ту уопште и ради о политичкој странци. (Мада се може, ретко, говорити и о страху од власти – у том смислу је индикативно понашање Шешеља и његових радикала крајем прошлог века!) У сваком случају, благо речено, чудно је када „аналитичари” почну да нападају политичке странке зато што желе власт! Зар то није неморално узвикују многи који очигледно морал траже на погрешној ливади.
Зар није недавно Јирген Хабермас отприлике овако одредио однос политике и морала: „Политика сада постаје смешна јер почиње да говори у моралним категоријама”. А кода нас се навелико трабуња о моралу у политици (као, свугде га има, само га нема у политици!). Моралише се са свих страна, и слева и здесна; једни из уверења, други приручно мисле да је то ефикасније... Једни, можда искрено, очекују морал у политици, други га траже у цркви, трећи се окрећу (славној) историји, а ретко ко га тражи или барем мисли да би га требало наћи у свакодневици грађанског друштва.
Гласање о закону о информисању 31, августа или већ којег другог дана биће игра истине, да се виде позиције свих актера, изнуђене или аутентичне, свеједно. Бојим се, међутим, да најављено гласање о закону о медијима ништа не решава у односима између власти и опозиције, али много тога решава у односима између политике и цивилног друштва. Пробојавам се да ће цивилно друштво изгубити још једну битку.
Срећко Михаиловић
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.