Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Вести
24. 08. 2009.
Чедин поклон Дачићу
Понекад су претеривања дозвољена. Као у овом наслову, јер кад се све узме у обзир, укључујући и време славља у Европи због срушеног Берлинског зида као симбола репресије, подухват лидера ЛДП Чедомира Јовановића да „упристоји медије“ изгледа временски незамислива.
У тренутку кад део света, ту одмах поред Србије, слави демократске тековине, овде власт уз помоћ опозиционог ЛДП заводи - ред и одговорност у медијима. Са изузетком лидера СПС Ивице Дачић који не жели да учествује у том „упристојавању“.
Разлози су му вишеструки: лоша искуства у прошлости кад му је странка била на челу страховладе (не каже баш то тако) и лукаво препустила медије Шешељу и Вучићу (тад су били заједно), па су упристојавали и ућуткивали медије на хиљаду и један начин. Уз то, Дачић води СПС у Социјалистичку интернационалу где се баш не иде с етикетом уводитеља реда. Уз то има добру прилику да ако се већ није одрекао много чега из Милошевићевог СПС зашто се не би дистанцирао од репресије медија по чему је, осим ратовања, био највише по злу познат у целом свету?
Кад се ствари погледају из тога угла, а поготово велика активност Чедомира Јовановића који је био први рекавши да „Брадић поднесе оставку, ако не може да упристоји медије“, постаје јасно да више није реч само о законском тексту и шта ту пише и како се „нивелише“.
Овај предлог закона постао је чиста, непатворена политичка ствар. Странке се надгорњавају, надмудрују, „залажу за одговорност новинара“ тргујући међусобно. Видеће се можда и ускоро ко је коме шта дао и у чему попустио, јер је све очигледније да се стварају нека савезништва и да то све мање има везе са наводном жељом да се „скандалозни таблоиди“ придржавају професионалне етике.
Да се то хтело, у постојећем Закону о јавном информисању има бар пет-шест кључних одредби о одговорности, забранама и казнама. Баш као и у Кривичном законику који то прецизно формулише.
Откуд онда сва та фрка?
Одговор је у опште владајућој атмосфери где ниједан јавни тужилац не покреће ништа самоиницијативно, по службеној дужности, против било којег медија, а по Кривичном законику или Закону о јавном информисању: нарушавање претпоставке невиности, угрожавање интереса малолетника, говор мржње, заговарање расне, националне, верске мржње и све остало што би требало да буде кажњиво и у земљи Србији која се од 2000. издаје за праву, истинску и демократску земљу!
Истовремено, по неколико економских закона који се такође не поштују може се спречити излажење листа чији је рачун под блокадом, а неким амандманима у постојећим привредним и Закону о јавном информисању увести обавеза да се мора знати ко је власник ког медија.
Волео неко или не Америку чињеница је да за разлику од многих европских земаља, немају никакве законе о медијима, али се по свим другим, од Кривичног, преко оног о људским правима или против дискриминације, због објављене лажи и повреде приватности плаћају милионске казне. Истине ради, мора се такође рећи да овде јавни тужиоци не покрећу ни у другим приликама ништа по службеној дужности из простог разлога што је манир непоштовања закона основна карактеристика овдашњих прилика и неприлика у којима се живи. Не само зато што судство није независно у довољној мери, већ што - основана је сумња - тужилац у партијској држави мора да води рачуна чији је медиј (он сигурно зна ко су власници), против кога ће устати, која странка иза кога стоји.
Уколико има и лакших мета, независнијих медија, што се с њима петљати по службеној дужности, неки страначки јак човек сам ће дићи глас против таквих што неистине шире, а он душевно пати, па ће бол морати и да наплати. У таквим условима најидеалније решење је стати на пут слободи информисања и онда почети „процес упристојавања“: затварати медије, новчано их кажњавати, уводити цензуру или бар самоцензуру која јесте једном постојала у другој Југославији, али су дугим низом година читаоци и новинари стицали вештину писања и читања међу редовима.
У 90-им све је ишло по кратком поступку, по „одговарајућим“ законима: непослушни лист се тужи да се, на пример, лоше приватизовао, па то Привредни суд поништи на „затвореној расправи“ и новине буду укинуте у року од пола сата (случај „Борбе“, власти и Привредног суда у децембру 1994).То би сада могла такође да буде добра формула за „неодговорне медије“, па чак и за „ лоше приватизације“. Али не само по договору, већ по правом страначком трговинском уговору.
Гордана Логар
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.