Вести
01. 10. 2014.
Пријатељство које је задивило Србију
Пријатељство између новинарки Иване Јанковић и Маријане Милосављевић, које је започето пре више од две деценије у редакцији недељника „НИН”, крунисано је трансплантацијом бубрега прошлог уторка у Турској. Када су Ивани, након вишедеценијске борбе са дијабетесом отказали бубрези, а лекари јој саопштили да је трансплантација једина шанса да преживи, Маријана ни за тренутак није имала дилему шта треба да учини…
- Одлуку да Ивани поклоним бубрег донела сам пре четири године, када су мојој пријатељици почели да отказују бубрези. Ивана је била против и рекла је да жели да живи док јој је суђено. Када јој је овог пролећа понестало снаге за живот, ја сам узела ствари у своје руке - каже Маријана Милосављевић.
Уз помоћ пријатеља и колега из Удружења новинара Србије Маријана је повела акцију за прикупљање помоћи, с обзиром на то да РФЗО не покрива овакве интервенције, а за операцију и трошкове лечења било је потребно прикупити 30.000 евра.
Акција УНС-а трајала је две недеље током јула, а захваљујући помоћи колега, пријатеља, грађана, медија, компанија и организација које су се одазвале овој хуманитарној акцији, прикупљен је неопходан новац за одлазак у иностранство, трошкове операције и постоперативни третман.
Ивана и Маријана отпутовале су у Турску 15. септембра. Ивани је трансплантиран бубрег прошлог уторка у Турској и она се у болници у Бурси опоравља од захтевне интервенције. Њен донор и пријатељица Маријана Милосављевић изашла је из болнице прошлог петка, али је и даље под свакодневном лекарском контролом.
Иванин опоравак трајаће мало дуже и зависиће од брзине са којом њено тело буде прихватало нови орган. Доктори који брину о здрављу две пријатељице потврдили су да њихов опоравак тече по плану и да би у Србију могле да се врате за десетак дана.
Када се присећа момента у коме је донела одлуку да Ивани поклони бубрег, Маријана каже:
- Ја одувек живим са питањем: „Ако бих знала да сада одлазиш, како би се осећала?” Када сам била млађа, било је присутно велико жаљење због свега што сам хтела, а нисам стигла да урадим. Последње две деценије знам да сам живела живот какав сам изабрала. Чини ми се да никада нисам изневерила себе и своја уверења без обзира на последице и већ дуго на питање са почетка могу да кажем „Можеш да одеш са миром.” Што се пријатељства тиче, одувек ми се чинило да је једино важно да се у пријатеља можеш уздати. Ивана је увек била ту - и када ми је било најтеже и када сам знала да се она лично не слаже са неким мојим поступком. Било је довољно што је ту за мене и што ме разуме. Ако се пријатељ узда у пријатеља, често сам се питала каква је корист од пријатеља који је кукавица. Лако је сажаљевати ближњег свог, треба помоћи - каже Маријана и додаје: „Кукавице су свима пријатељи, то сам научила. А знам да нисам свима пријатељ, да су ми увек били сумњиви они који су свачији пријатељи. Ја сам изгубила пуно пријатеља у животу - многи су отишли прерано са овог света, дубоко рањени, као што је то био Зоран Мамула и знам да нема задовољства у надживљавању оних које волиш. И ето зато, најмање што сам могла да јој дам бубрег, јер је она мени претходно дала све”, искрено прича Маријана.
Она се присећа епизоде у којој је са Иваном отишла на Институт за трансфузију где су лекари одређивали подударност ткива бубрега и том приликом установили да се ткива даваоца и примаоца бубрега подударају само у једном, најмање важном сегменту.
„Тада сам склопила договор са турским лекарима да ћу дати бубрег било ком грађанину Турске, али уз услов да они обезбеде бубрег за Ивану. Међутим, накнаде анализе које су обављене у болници у Турској показале су да се подударамо чак у три најважнија сегмента. То ми је била потврда да сам се родила да бих њој помогла”, каже Маријана Милосављевић.
Иако је цео радни век провела у новинарству, Маријана Милосављевић тренутно ради у Агенцији за борбу против корупције. Своју новинарску каријеру почела је на Радио Индексу, а наставила у Радио Београду, „НИН-у” и „Политици”. Рођена је 1966. у Књажевцу, а дипломирала на Дефектолошком факултету у Београду 1991. године.
Немам речи да опишем Марјанину људскост
Дијабетес ме прати од 18. године живота. И због те дуге, досадне, исцрпљујуће болести сам често била и малодушна и помишљала како све то нема смисла. Али морам да кажем да ме је искрено дирнула брига, пажња пријатеља, родбине и многих људи за које нисам знала али су ми помогли. А моја пријатељица Маријана је право чудо од хуманости и чини ми се да не постоји ниједна адекватна реч, која би описала и то пријатељство и ту људскост, каже Ивана Јанковић.
Коментари (3)
Остави коментар05.10.
2014.
Re:
Наравно!
Одговори05.10.
2014.
Зашто нисам изненађена?
Ко је имао част да упозна Маријану у ради с њом, није изненађен.
ОдговориОвај потез личи на њу.
Била ми је уредница на "Радио Индексу".
Поносна што познајем таквог човека!
01.10.
2014.
ovo je divno
O ovome treba pisati, a ne o Utisku!
Одговори