Вести

30. 09. 2014.

Аутор: Љ. З. Томић Извор: Илустрована политика

Два пута сам се уплашила

Позната новинарка поново стиже на мале екране са својом емисијом “Да, можда, не” и објашњава како успева да траје толико дуго, а да политичари које пропитује и не схвате шта им се догодило

 

Уколико вам падне на памет да претражујете или „гуглате“ о граду Зрењанину, на листи познатих, поред чувеног сликара и писца Ђуре Јакшића, врхунских спортиста Владимира и Николе Грбића, Иване Шпановић, Дејана Бодироге, видећете и име новинарке РТС-а Оливере Ковачевић (47).

Како је као дипломирани социолог каријеру почела у „Политици“ није ни чудо што је политика постала једна од најзначајнијих тема у њеним емисијама. Осам година проведених у овој медијској кући донели су јој „малу матуру“ у новинарској школи Александра Тијанића па су је с правом називали једном од његових „беба“. Додуше, у праву новинарску „Клопку“ упала је на ТВ Пинку и ту стекла широку медијску популарност, а Телевизија БК била јој је још једна од степеница ка вртоглавом успеху који је постигла. У њеној биографији можете прочитати да „верује да је могуће реализовати своје потенцијале ако сте снажно мотивисани и имате визију“.

Изгледа да је њена мотивација у њеном успеху и да јој је успех мотивација а њене визије допиру далеко испред осталих. Зато је „Да, можда, не“ постала култна емисија, као и претходно „Клопка“, иако на нашем телевизијском тржишту постоји „мали милион“ ток шоу-програма са сличном тематиком. Оливеру од других плавуша са малих екрана издвајају и њен истанчани хумор, иронија која је често на ивици сарказма, дрскост у правом тренутку и емоција онда када је очигледно „потребна“.

О Оливерином емотивном животу може се само нагађати јер годинама га крије, успешније него змија ноге. Неколико политичара нашло се у „медијској“ опцији, а бракови са њима били су најављивани иако то ни сама Оливера није знала. Можда и јесте, али је добро одглумила, јер прошле године је показала да је добра и у тој сфери, појавивши се у документарној позоришној представи „Седам“ посвећеној борби против насиља над женама.

Да јој фотографисање и глума иду сетиће се они који су купили први број српског „Плејбоја“ пре десет година. На насловној страни била је управо Оља. Од тада до данас само су године прошле, а све остало је стало, као слика Доријана Греја.

Када је упитана зашто годинама не мења боју косе која је и њен заштини знак, Оља је одговорила да „жене више воле плавуше“ и јасно ставила до знања да је тај део њеног имиџа „недодирљив“.

И у новој сезони која ускоро креће на РТС-у четвртком у 21 час, Оливера Ковачевић ће некога увести у клопку „Да, можда, не“. Ко ће изаћи као победник, а ко подлећи новинарским чарима харизматичне водитељке видећемо.

Ауторски рад на четири домаћа ТВ канала су уједно и четири различита искуства. Каква су она била, у чему слична, у чему различита?

- Свако за себе. То су била различита времена, различити људи, теме. Рад на ТВ Политика су обележиле напетости деведесетих, од хиперинфлације до бомбардовања. На Пинку је настала „Клопка“, емисија у којој су се сликали нови политички процеси, отварање Србије ка свету и ентузијазам владе Зорана Ђинђића. Период који сам провела на БК телевизији обележило је суочавање нашег друштва са злочинима и тешком сарадњом са Хашким трибуналом. То су биле доминантне теме у периоду мандата Војислава Коштунице. Од свих телевизија, најдуже сам на РТС-у. Заједничко је да сам се увек трудила да разумем, а затим и представим Србију онаквом каква она јесте. Различити су били притисци, људи, уређивачке политике, али је иста жеља и потреба да новинар брани свој позив.

Да ли су те промене ТВ станица протекле онако како сте желели или су биле болније него што је то из вашег угла могло да се предвиди? 

- Имала сам срећу да сам увек прелазила на боље. Већу ТВ станицу и боље услове рада. Једино је рад на БК телевизији прекинут, да тако кажем, „насилно“ јер је РРА, са Ненадом Цекићем на челу, угасила можда најбољу телевизију на којој сам радила. Срећа је била у томе што ме је након тога Тијанић позвао да радим на РТС-у. Најтеже је било први пут. Остављала сам кућу у којој сам стасала као новинар и из чије редакције сам понела пријатељства за цео живот.

Да ли данас после једне ТВ емисије постоји осећај да нешто може да се промени у нашој свакодневици?

- Промене су видљиве, али са одређене временске дистанце. Некада су ишле набоље, а некада нагоре. Рецимо, нисмо могли претпоставити пре десет година да ће српско образовање данас изгледати овако хаотично и да ће Мића Јовановић бити најпознатији ректор у Србији. Ко је могао замислити да ћемо и даље тући странце, да ће нам опасти стандард и да ћемо се поново поредити са деведесетим.

Новинари лоши војници

Сматрате ли себе довољно утицајном у областима којима се бави ваша ТВ емисија?

- Понекад помислите да можете и планину да померите, а онда се деси да се само вртите у круг. Таман кад поверујете да ништа нема смисла и да није могућа никаква промена набоље, неки човек или нека институција вам саопште колико је ваш рад утицао на њих. Проблем овог посла и заната је што не можете објективно измерити учинак, осим тренутне гледаности. Оно што вас води мора искључиво бити ваш лични увид и ставови компетентних критичара. Поражени новинари дозволили су да медији Србији учине велику штету. Тако је све постало релативно, не постоје границе између пристојности и простоте и нема више ни због чега стида. Медији су касарне лоше плаћених војника.

Кога више никада не бисте волели да угостите у студију и зашто?

- Када бих се водила тим ко ми је мио и драг, мало бих људи имала на располагању. Лична дистанца је неопходна јер се саговорници бирају према знању, ауторитету или функцији коју обављају, као и према томе да ли су учесници у неким важним друштвеним или политичким догађајима.

Ко је, за вас као новинара, најзахвалнија личност са којом сте разговарали пред ТВ камерама?

- Са ове дистанце могу да кажем да је гостовање покојног генерала Милорада Прелевића 1997. на ТВ Политика добило свој одјек тек петнаест година касније. Он је тада испричао како је Милунка Савић сахрањена уз ограду Новог гробља без посебних државних почасти. Када смо радили „Да, можда, не“ 2009, сетила сам се тих његових речи. Колега Драган Станојевић снимио је њен гроб, чиме смо скренули пажњу јавности да она није у Алеји великана, као што је писало на „Википедији“ и другим местима. Тако смо закотрљали интересовање јавности  и утицали на акцију одговорних да се та историјска неправда исправи.

Постоји ли личност коју бисте волели да видите у вашој емисији, а за то вам се још није указала прилика?

- Увек актуелна ситуација изнедри атрактивног саговорника. Ми смо увек у потрази за занимљивим људима, који могу испред камере јасно изговорити оно што људи мисле. Нема много паметних, образованих и занимљивих људи због којих ће се чекати нека емисија. Превише је, али баш превише, оних који су глупошћу и баналношћу тренутно познати. И око њихових бесмислица плету се медијске приче.

Претпостављамо да је Александар Тијанић имао посебно место у развоју ваше каријере? Колико и на који начин?

- На првом месту због тога што ме је 1993/94. примио на аудицији за новинаре на ТВ Политика између 4.500 кандидата. Пружио ми је прилику да будем новинар и скупштински извештач. Међутим, само две године је остао директор телевизије. Поново смо се срели 2006. када ме је позвао на РТС, мада је имао удела и у мом преласку са Пинка на БК телевизију 2004. године. Све оно што нас је учио некада у новинарској школи у којој су предавали најзначајнији новинари, од Славољуба Ђукића до Богдана Тирнанића и језичког мага Драге Јонаш, касније смо користили и против њега, када је покушавао да нас дисциплинује.

Да ли постоји неко ко би данас могао да заузме Тијанићево место код вас у саветодавном смислу?  

- Увек сам имала колеге који су били моји саветодавци и критичари. На њих се и данас ослањам. Међутим, људи из других светова могу вам бити подршка или инспирација. Стево Жигон је умео да ме позове после емисије, којом нисам била најзадовољнија, и да ми из свог угла, великог уметника, објасни шта је ту добро.

Наравно да није нормално

Пут од родног Зрењанина до студија у Београду је био тежак или лак, баш као што су то и преласци са једне на другу ТВ станицу?

- Ништа није лако. Ни студије на Филозофском факултету нису лаке. Ни новинарски посао. Није било лако живети у Србији деведесетих. Моја прва плата износила је четири марке. Уосталом, нико није ни обећао да ће бити лако. Труд и рад, и процес самонадрастања, чинили су све године и послове смисленим. 

Да ли сте се некада уплашили на радном месту?

- Да, два пута. Када сам са балкона Скупштине Југославије гледала смену гувернера Драгослава Аврамовића и други пут када је стигла вест да је убијен Зоран Ђинђић. Била сам уплашена за наше друштво, за тежину која је падала на наше животе.

Да ли је нормално да водитељку политичког ток-шоа после сваке емисије редовно повезују са личношћу коју је угостила у студију? Уопште, где је у томе свему нека истина? 

- Наравно да није нормално. Искрено, такве приче ћете чути о себи, као плод мистификације позива. Некада је то отпор према жени у тој професији, некада је завист, а некада политички обрачун, а најчешће само простаклук.

Постоји ли нешто што не знамо да вам се догодило током снимања ТВ серије „Бела лађа“, у епизодама у којима сте се појављивали, и како је до тога дошло?

- Није се догодило ништа драматично или необично, осим што ми је било задовољство када ме је позвао уредник Слоба Терзић да у овој серији, на неки начин, глумим себе. Било је смеха и прекидања снимања, али морам вам рећи да комичари нису нимало забавни док се не укључе камере.

Учешће у позоришној представи „Седам“ је за вас, верујемо, једно посебно искуство? Какво?

- Било је важно као прилика да изнесете свој став, да кажете да је насиље гадна страна нашег друштва и апсолутно неприхватљиво. Увек сам се ангажовала у грађанским акцијама у које сам веровала. Позвали су ме из Иницијативе младих за људска права јер су проценили да бих могла допринети овом подухвату. Та представа је одиграна пет пута, прецизније, читани су текстови који говоре о судбинама седам жена са разних континената, које су на различите начине доживеле насиље. Ја верујем у грађанске иницијативе јер оне друштво чине бољим. Код нас се о насиљу недовољно говори и оно се суштински не разуме. Због тога ћете у таблоидима видети и насилнике како се хвале и промовишу. Да је друштво довољно освешћено и да се на насиље гледа са осудом, никада један певач који је признао да је истукао своју жену не би могао да има публику. Ни у једном клубу, ни на једном месту.

„Клопка“, „Око“, „Да, можда, не“... Која вам је била најдража емисија од свих које сте радили?  

- Када са одређене временске дистанце погледате уназад, неке ствари вам изгледају смешно, неки ставови, колико сте били информисани и слично. Тако да не могу издвојити најдражу емисију већ само осећај да су последње увек боље од претходних.

 
Највеће разочарање

Често у емисијама истичете и свој став. Да ли је то неопходно?

- Најгора теза коју сам чула је да новинари нису позвани да имају свој став, већ само да пренесу информацију или дају реч својим саговорницима. Дакле, за сваког новинара је неопходно да има став и то посебно вредносни став према одређеним друштвеним питањима и да га јасно и гласно исказује на сваком месту. Нарочито је дужан да то ради у свом медију. Не можете дозволити, под плаштом слободе мишљења, да неко, на пример, говори „Гејеве треба побити“, „Сребреница је лаж“ или „Жене саме  изазивају силовање“, а да ви не реагујете. Такви сигурно никад нису читали, ни чули, речи које је рекао Христ.

Нова сезона „Да, можда, не“ је почела: јесу ли гости и концепт стари или спремате нешто сасвим другачије?

- Нова сезона „Да, можда, не“ почиње у октобру. Концепт је релативно нов, јер смо са њим стартовали у јануару ове године. Више тема, више саговорника, а и гости су на неки начин нови. Када видите ко су све били релевантни саговорници пре само десет година, приметите да је остало мало старих лица, упркос утиску да се у Србији ништа у том смислу не мења.

Пратите дешавања у држави, питате, истражујете. Шта је то што вас не може изненадити у Србији, шта вам је донело највеће разочарање, а због чега сте се обрадовали и били поносни на то што сте Српкиња?

- Моје највеће изненађење и разочарање је сазнање колико је наше друштво дубински, у свакој пори, корумпирано. Колико је оних који су заузели места способним, образованим и пристојним људима. Радује ме сваки успех, било ког суграђанина, а посебно када се на светском нивоу са неким мери.

Кажу да је Оливера Ковачевић једна од најдуховитијих и најбриткијих новинарки и кад пита и кад одговара. Да ли је то дошло "природним путем" или сте с годинама стекли ту дозу благог цинизма, ироније и духовитости које чине Ољу Клопку онаквом каква јесте?

- На почетку мог новинарског посла, успела сам да се ослободим страха од институција и њихове мистификације. Схватила сам да су и велики људи приступачни. Иначе, иронија и духовитост служе томе да не будете директни, да не заболи много.

Јесте ли икада имали "проблема" са мушкарцима у смислу страха од јаке жене?

- Такви људи не могу привући моју пажњу, а нарочито не познајем дисциплину одвикавања од страха.

Да ли је икада у вашем животу постојао неки мушкарац за којим сте зажалили? Рецимо, да је био онакав каквог сте одувек замишљали а нисте са њиме остварили везу, неки који ће вам бити "тиха патња" читавог живота?

- Можда су такви ходали планетом, али их у овом животу нисам сретала.

Шта никада не бисте опростили особама до којих вам је стало?

- Полтронство. Ни према мени, ни према другима.