Вести

30. 09. 2014.

Аутор: Влада Живановић Извор: Данас

Дарко Митровић, аутор „Менталног разгибавања“, после скидања његове емисије са програма посветио се дизајну и стендап комедији

Власт се највише плаши сатире

Прошло је скоро годину дана откако се јутарњи програм „Ментално разгибавање“ не може у чути у етру српских радиостаница.

 

Аутор Дарко Митровић, који је више од четири године емисију радио у тандему са Марком Степановићем, не крије у разговору за Данас да је још увек огорчен што „Разгибавање“ више не постоји, као и да је разочаран што ниједан медиј у Србији не сме да се усуди да га запосли.

Дуго ми је требало да уопште пронађем себе после престанка рада на радију. После једно четири, пет месеци схватио сам да бих могао да се бавим оним за шта сам се првобитно школовао, а то је заправо графички дизајн. Тако смо ја и супруга покренули један мали, баш мали, породични бизнис у оквиру кога смо направили мајице које смо брендирали под именом Арсен Лупига.

Наравно да је тешко само од тога издржавати породицу и мора да се поред ради још много других ствари. Паралелно с тим поново почињем да се бавим стендап комедијом јер једноставно не могу да ћутим и то је тренутно прави, а изгледа и једини начин да кажем оно што мислим, прича Митровић.

Они којима недостаје сатира из „Менталног разгибавања“ имали су прилику да у суботу у бифеу Вентил виде стендап комедију Дарка Митровића под називом „Житије Дарково“.

Они који су пропустили ову прилику, имаће нову 31. октобра у Миксер хаусу. Имао сам апстиненцију од девет месеци и пуно тога се накупило. „Житије Дарково“ је моје гледање на све оно што се дешавало претходних девет месеци, колико ме нигде у јавности није било. Нећу заобићи ниједну тему и надокнадићу све оно што је пропуштено претходних месеци. Биће то као Ментално разгибавање на радију, само што ћу овај пут уживо испред себе имати слушаоце, прича Дарко Митровић.

Своја размишљања редовно износи на социјалним мрежама. Није тајна да је углавном уперено против власти. Логично је да власт треба да поднесе највећу критику. Ако власт није спремна да поднесе критику, него укида „Ментално разгибавање“, напада сајтове попут „Пешчаника“ и не знам шта још, онда и не заслужује да буде власт. Друго је да сам ја имао политичку емисију, са њом би можда некако и могли да се изборе.

Сатира, односно подсмех, страшно је јака ствар. Многи нису успели да је поднесу, углавном мали људи. Ова власт се вероватно зато највише плаши сатире. На сву срећу још увек има изузетака као што су Зоран Кесић, Марко Сомборац, Коракс... Они су неким чудом још увек опстали, али питање је докле. Ја не кажем да смо ми били лудо храбри јер за оно што смо радили не би требало да се има храброст већ да то буде потпуно нормално у свакој земљи.

Са ове дистанце могу да кажем да можда нисам размишљао да ће ме неке ствари довести до тога да девет месеци немам посао, а да ми сви кажу да сам најбољи. Паре од одштете од раскида уговора са Б92 сам потрошио, тако да они који мисле да сам се обогатио не морају више да брину.

Умро ми је отац у међувремену и десило још других породичних ствари због које су те паре одмах отишле. Главни проблем је што постоји аутоцензура других медијских кућа које не желе да се замерају овој власти тако што ће запослити мене. Они тобоже размишљају: „Дарко је овакав и онакав, и шта ћемо да радимо ако каже нешто што се некоме неће допасти...“

С друге стране, ја не пристајем да будем пуки читач са промптера, нити креативни извештач временске прогнозе. Моја је одлука била да изаберем овакав пут. Моја породица нажалост трпи због тога, али нећу одустати од свог избора ни по коју цену, каже Дарко.

Ипак, није очекивао јачу реакцију удружења новинара и других редакција. Овде се нажалост новинари плаше политичара, уместо да је обрнуто. Свуда на Западу имате политичаре који стрепе сваки дан од тога шта ће неки новинар да напише или каже, а код нас је све то наглавачке. Овде новинари клече на коленима. Додуше, данас се свако назива новинарем. Ја за себе не тврдим да сам новинар, никада то нисам ни причао. Ја сам радиоводитељ, радиоаниматор, неко коме је дато да износи лично мишљење на сатиричан начин.

Прави новинари су Оља Бећковић, Драган Бујошевић, Оливера Ковачевић...

Новинарска удружења су једна јако смешна ствар у овој земљи. Сем једне благе реакције у којој је УНС, чији сам члан, захтевао да се сазна зашто је стварно укинуто „Ментално разгибавање“, нико други није реч рекао. После свега сам чак доживео да у новинама где је председница УНС-а Љиљана Смајловић главна уредница будем неосновано нападан кроз текстове Иштвана Каића, за кога се добро зна да је човек Владимира Поповића Бебе, што опет јасно говори о позадини свега што се догодило мојој емисији објашњава Митровић.

На друштвеним мрежама су се појавиле разне верзије о разлозима прекида емисије. Колале су приче по интернету типа: „они су били вулгарни, па су их зато скинули“, „продали су се за паре“...

Један квазиновинарчић који воли да се улизује Вучићу написао је чак да сам „примио паре да бих ћутао“. Сигурно није тачно да сам решио да се пензионишем онда када сам најслушанији. Истина је да смо Марко и ја морали да се споразумно разиђемо са Б92, а у питању је потпуно политички разлог. Последње „Разгибавање“ емитовано је 25. децембра, када смо дословно укинути. Тих дана се незванично причало да се премијер поново оженио, али нико то није смео да објави. Ми смо ту вест видели једино на Телепромтеру и на основу тога смо тог понедељка направили шалу, односно сатиру, комедију, назовите то како год хоћете, називајући га младожењом у емисији.

Тада је била актуелна и посета аустријског министра Себастијана Курца, чије смо презиме у шали мењали кроз падеже. Неки су то после протумачили као вулгарност, а по мени је то само довитљивост и предност нашег језика који је изузетно богат. Онима којима је то сметало као шала, онда им је вероватно вулгарно и само презиме аустријског министра.

Ако неко довитљивост нашег језика сматра вулгарношћу, онда једино могу да му поручим да прочита „Црвен бан“ Вука Стефановића Караџића, па ће му можда све ово што причам бити јасније.

Не могу да прихватим да је шала о Курцу и Вучићу била вулгарност, а нарочито ме та оцена вређа јер је за мене много вулгарније када укључим телевизор у „прајм тајму“ и видим серију „Луд, збуњен, нормалан“, која обилује вулгарним реченицама и псовкама. Свако ко је макар једном погледао светски познате „Џон Стјуарт дејли шоу“ или „Колберт рипорт“ схватиће да смо ми буквално мале бебе у односу на њих. Ми смо у тој емисији најавили и да ћемо се сутрадан бавити Вучићевом биографијом, пошто сматрамо да му треба једна другачија, новија.

После тога је уследио позив на састанак са менаџментом на коме нам је речено да смо претерали са тим емисијама и да треба да се јавно извинимо, што сам ја децидирано одбио јер се очигледно цензура крила иза свега тога. Уследила је принудна предновогодишња пауза, иако нисмо имали прилику ни да се поздравимо са слушаоцима и кажемо им када се враћамо са тог наводног одмора, а онда у недостатку других опција и споразумни раскид сарадње вансудским договором, односно медијацијом.

Нисмо могли да пристанемо на услов да треба да потпуно променимо емисију и да нови концепт доставимо главном уреднику који треба да га одобри.

„Ментално разгибавање“ је по званичним истраживањима имало милион слушалаца на дневној бази и сматрали смо да је то довољан аргумент да радимо добро и да ништа не треба да мењамо, што нам је између осталог тада гарантовао и нови двогодишњи уговор који смо са Б92 потписали само пар месеци раније, каже Дарко Митровић.

Били смо оштрији према Тадићу

Да смо за четири године постојања „Менталног разгибавања“ прозивали само Александра Вучића, разумео бих евентуалну њихову бојазан да им не упропастимо гласове непосредно уочи избора, али то напросто није тако. Сви који су нас пратили знају да смо подједнако оштри, а можда чак и оштрији, били према Борису Тадићу док су демократе биле на власти. Ми смо тада радили на радију С код Зорана Бакија Анђелковића, а нисмо имали проблем ни да збијамо шале на рачун Ивице Дачића и осталих функционера СПС-а. Чак смо тада прозивали и Бакијевог кума, па то никоме није сметало каже Дарко Митровић.

Слушали нас политичари

За неке политичаре сигурно знам да су нас слушали. Не знам да ли сада да их именујем... У ствари, зашто да не. Нико од њих није мене заштитио, па зашто бих ја сада њих. Редовно нас је слушао Борис Тадић док је био председник. Знам и да нас је слушао Симо Чулић из кабинета председника Томислава Николића, који ме сада више наводно не познаје. Слушао нас је и Бранко Ружић. Очигледно нас је слушао и Жарко Обрадовић, који се жалио на поједине емисије. Уз њих има и гомила оних послушника што слушају, па шефовима у својим странкама препричавају садржај - каже Дарко.