Вести
19. 09. 2014.
О чему Србија ћути?
Притисци на медије и новинаре на локалу су и чешћи и бруталнији од оних на „главној сцени". Уопште не помаже чињеница да о њима „велики" медији извештавају ретко и штуро, те да се шира јавност за њих готово уопште и не интересује.
У пролеће 2013. године, свега неколико месеци по оснивању, фондација „Славко Ћурувија" покренула је програм подршке локалним медијима. Новцем који је обезбедио Балкански фонд за демократију, на конкурсу „О чему Србија ћути" финансирана је производња истраживачких прича 11 локалних медија пет радио станица и шест телевизија.
Пре свега, конкурс је показао да, упркос предрасудама о „малим градовима" и „малим темама" које су тако честе у распомамљеној „београдизацији" Србије, локални медији могу да произведу приче чији значај увелико превазилази границе локалног.
Прилог књажевачке телевизије „М" о напуштеном руднику уранијума у Грабовници застрашујуће је упозорење о општем немару државе према растућим еколошким ризицима у нашем окружењу, баш као и истраживање радија „Active" о илегалној депонији у Бечеју, на којој се у овом тренутку башкари целих 80.000 тона отпада.
Прича „Војвођанске зелене иницијативе" о становницима маленог села близу Уба, који су устали против покретања погона за прераду гума због коришћења „прљаве" технологије која би нанела немерљиву штету локалној пољопривреди, даје пример заједницама широм Србије како се добром организацијом и демократским средствима брани јавни интерес.
Приказ проблема партијског запошљавања у Ужицу, радија „Лав", прилог телевизије „Форум" о борби жена за веће учешће у власти у Пријепољу и анализа узрока смањења општинских давања за социјалне категорије у Кикинди ,,ВК радија", одражавају садашњицу многих других градова у Србији. Имена људи и места су другачија али проблеми су веома слични; и што је још важније слична могу бити и решења.
Осим што је публици 11 локалних и три медија са националном покривеношћу (међу којима је и „Нови Магазин") донео подједнако занимљиве и забрињавајуће приче о социјалним, економским, еколошким и другим изазовима са којима се срећу грађани у различитим деловима наше земље, конкурс „О чему Србија ћути" остварио је још један циљ а то је скретање пажње јавности на медијске куће које функционишу у условима који су дословно неупоредиви са оним у којима раде „велики", национални медији.
У срединама у којима живи петнаест, тридесет или педесет хиљада становника, темељно разједеним пакленом мешавином корумпиране политике, уништене привреде, дубоког економског и културног сиромаштва и свести да се свему томе уопште не види крај, питање финансијске одрживости медија решава се разноразним креативним обрадама старе идеје о пресипању из шупљег у празно.
Проблеми са блокадом рачуна могу се привремено решити, рецимо, отварањем драгстора; дугови према запосленим новинарима се намирују приватним кредитима, кредити се отплаћују од породичних позајмица, које се опет враћају од ретких и невеликих уплата локалних оглашивача... које су, погађате, отишле на рачун драгстора.
Укратко, ради се све што је могуће да се некако остане на површини. Или онолико мало испод ње колико је могуће, а да при том задржите наду да ћете сутра можда ипак изронити. На све ово, неко ће рећи да локални медији нису у већем проблему од било кога другог у Србији данас, и у неку руку, биће у праву. Ипак, при том ће пропустити да увиди да одрживост медија, осим финансијске, подразумева још једну важну категорију: вредносну. За огромну већину других тржишних играча, профит (или, у реалности, преживљавање) јесте једини циљ.
Медији, пак, имају специфичну врсту моћи, са којом долази и одговорност. Из те одговорности проистиче и задатак заштите интереса јавности. И ту настаје проблем: осим о томе како да зарадите новац, ви истовремено треба да водите рачуна о томе да је једино исправно то чинити у последици потпуног, благовременог и истинитог информисања грађана о свим питањима од значаја за њихов живот.
И већ сада је кристално јасно зашто толико много локалних медија одлучује да ствар ипак посматра обрнутим редом: прво новац, а одговорност ко те пита. (И заиста углавном их нико и не пита.)
За мањину медија који пристају да понесу пуни терет ове одговорности, живот се одвија у окружењу које је углавном непријатељски расположено, и у стању да то своје расположење преточи у врло конкретне методе притиска. Противно интересу јавности често стоје приватни интереси локалних моћника, а они располажу средствима за борбу која или знатно премашују ваша (и која, одвратном иронијом, често укључују ангажовање других, мање одговорних медија и новинара), или излазе из оквира легалног, претварајући се у директне претње и вербалне и физичке нападе. Притисци на медије и новинаре су на локалу и чешћи и бруталнији од оних на „главној сцени"; уопште не помаже чињеница да о њима „велики" медији извештавају ретко и штуро, те да се шира јавност за њих готово уопште и не интересује.
Из описаних околности израња и смисао подршке фондације „Славко Ћурувија" локалним медијима у Србији. Он се не исцрпљује спровођењем годишњег конкурса за пројекте кроз који ће одређени број локалних медија добити одређену суму новца и њом купити још месец или три месеца живота у безнађу које их окружује. Потребно је да изналазимо нове и другачије начине да их подржимо у неизвесној мисији очувања вредности новинарства које се увек и пре свега води интересом јавности. Један од начина је и да указујемо на њихов значај и говоримо о њиховим проблемима где год да одемо, и да апелујемо на друге на организације, институције и појединце да нам се прикључе у овој борби.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.