Вести

17. 09. 2014.

Аутор: Милица Стаматовић Извор: Илустрована политика

Примена нових медијских закона

Кирби је, ипак, у праву

На нове медијске законе чекали смо, званично три, а реално тринаест година и када их је најзад 2. августа Скупштина Србије усвојила по хитном поступку, после чега су изласком у ”Службеном гласнику” ступили на снагу, одједном су се сви – ућутали! И медији, и држава, и локалне самоуправе. Као да се ништа не дешава, а до крајњег рока за приватизацију 71 медијске куће и примене пројектног финансирања остало је још само девет и по, односно три и по месеца.

 

Додуше, баш ових дана се приводи крају јавни конкурс за приватизацију 502 јавна предузећа, укључујући и она медијска, а како сада ствари стоје, од купаца – ни трага ни гласа!  То значи да ће, када је о медијима реч, њихове акције бити понуђене запосленим без надокнаде. Ако запослени не желе бесплатне акције – предузеће неповратно одлази у ликвидацију.

Дневници (ни)су јавни интерес

Право да новинари (и други у њима) сами постану власници државних медија у којима раде, захтевала су и добила новинарска и медијска удружења. Како нема готових искустава, рецепата из окружења и Европе, чини се да нико од заинтересованих у процесу примене сета медијских закона са овим правом не зна шта да ради.

 – Нашим колегама из Панчева ни у Агенцији за приватизацију  нису знали да кажу да ли те бесплатне акције носе само управљачка или и власничка права! Ускоро ћемо имати састанак са  представницима Агенције, како бисмо ова и слична питања разјаснили  – каже за „Илустровану Политику“ Вукашин Обрадовић,  председник Независног удружења новинара Србије (НУНС).  – Медији који се тако приватизују наћи ће се у једној потпуно новој ситуацији, за коју се бојим да нису баш најспремнији. Мораће да организују једну потпуно нову управљачку структуру, скупштину акционара, надзорни одбор, да изаберу ново руководство и да се суоче са вишком запослених. Медији који су сада у процесу приватизације изгубили су две године борећи се против приватизације, уместо да су тај период искористили да се организују и спремно дочекају процес који је уследио.

Није баш најјаснија ситуација ни када је реч о још једном новом законском решењу, које ступа на снагу 1. јануара 2015. Реч је о пројектном финансирању. Лакше ће се снаћи, наравно, оне редакције које су и до сада конкурисале за пројектно финансирање, пре свега, код европских фондација, него оне које то никада нису учиниле. Оне су, додуше,  у мањини, јер већина државних медији до сада није имала потребе да намиче новац са друге стране.

     – Они морају да науче како се пројекат пише и како се реализује.  Без пројектног финансирања,  медијима у локалним самоуправама нема будућности – истиче даље Обрадовић.  – С друге стране, већина медија рачуна да ће добити средства на јавном конкурсу за дневнике и информативне емисије, а не за, на пример, емисије о екологији, култури, проблемима мањинских заједница... речју, за све оно што се зове јавни интерес. То схватање деле и политичари. Они најрадије дају паре за праћење њихових свакодневних активности, а пројектно финансирање то свакако није. 

На (не)милост одборницима

Други проблем је што је законодавац оставио на вољу локалним самоуправама колико ће из свог буџета издвојити новца за финансирање медија. У Скупштини није прошао амандман Удружења новинара Србије (УНС) којим би у Закону о јавном информисању постојала обавеза да општине и градови за пројектно финансирање од јавног интереса у области информисања обезбеде најмање два одсто из буџета и да, изузетно, за градове веће од 300.000 становника тај проценат не сме бити мањи од један одсто. За УНС није прихватљив ни став Министарства за државну управу и локалну самоуправу да би прописивање износа у буџету локалних самоуправа задирало у њихова уставна права, јер је, рецимо, Законом о финансирању политичких  активности предвиђено финансирање политичких странака из буџета у тачно прописаном износу.  УНС, на чијем је челу Љиљана Смајловић, главна и одговорна уредница „Политике“, сматра да је слобода информисања важнија од финансирања политичких странака, па пошто амандман није прихваћен, ово удружење није дало подршку медијским законима.

– Сад нам остаје да „притискамо“ локалне самоуправе да у својим буџетима издвоје довољно средстава, како не би дошло до „помора“ медија на локалном нивоу, али и да инсистирамо на поштовању процедуре: јавни конкурс, независне комисије које ће процењивати да ли су пројекти од јавног интереса, као и праћење тока трошења средстава – каже Обрадовић. – У првој години примене овог закона суочићемо се са многим девијацијама. Али, направљен је важан искорак и сад је на медијским и новинарским удружењима, на држави, на невладином сектору и на самим грађанима да реагују на оно што им се нуди.

Јасно је да од  пројектног финансирања медији неће моћи да преживе. Тржиште ће одлучити ко иде даље, а ко нестаје са медијске сцене Србије.

– Објективно, у граду са 50.000 до 60.000 становника ви не можете да издајете новине, да правите радио и телевизијски програм, јер је то мало тржиште. Вертикално и хоризонтално повезивање медија на локалу је нешто о чему они врло брзо морају да размишљају ако желе да опстану – упозорава председник НУНС-а Обрадовић. – Зашто у једном граду у коме постоје радио и телевизијска станица и новине, сви они заједно не би  направили такав пројекат у којем би имали обједињени сајт који ће нудити вести, видео-садржаје и истраживачке текстове. Такав сајт би имао много више шанси на тржишту, него да сваки од ових медија има свој посебни сајт. С друге стране, мораће да се изборе и са вишком запослених. Неће моћи да опстане, на пример, телевизијска станица у Крушевцу, са стотинак запослених. Уколико сами запослени то не схвате, нема им помоћи ни кроз бесплатне акције, ни кроз пројектно финансирање. Економски, то, једноставно, није одрживо.

Финансијске црне рупе

Када је реч о транспарентности власништва у медијима,  закон јесте направио важан искорак, јер је прописао обавезу сваког медија да се упише у регистар јавних гласила и у њему ће бити евидентирана структура власништва до последњег појединца. Међутим, по свему судећи, досадашња скривена финансирања медија ће остати и надаље скривена. НУНС сматра да није добро што законски није регулисана обавеза сваког субјекта који располаже буџетским средствима да обавештава јавност о томе ком медију је, под којим условима и за шта дао новац.

Председница УНС-а Љиљана Смајловић се током јавне расправе о сету медијских закона залагала да се законска обавеза медија, да пријављују помоћ државе Србије, прошири и на помоћ других држава и међународних организација. Тако бисмо могли да  видимо о коликом новцу је ту реч, али и да се  уверимо постоји ли кореалација између уређивачких политика тих медија и интереса њихових финансијера, објашњавала је Смајловићева. Међутим, ни овај амандман УНС-а није добио подршку посланика у Скупштини.

Да су извор финансирања у чврстој колерацију са уређивачком политиком истиче и Мајкл Кирби, амерички амбасадор у Србији. Иако често имамо примедбе на Кирбијеве  ставове, тешко да се овим његовим речима може наћи замерка: „Закони су важни, али они неће решити највећи изазов за медије – недостатак новца. А потрага за новцем води до проблема независности, заузимања снажнијег става и цензуре.“

     –  Уколико постоји политичка воља власти, од врха до локала, да се грађанима заиста омогући објективно информисање, наћи ће се и решење. Уколико и даље желимо дириговано новинарство, медијски закони ће бити мртво слово на папиру. Нема тог закона који ми не можемо да упропастимо и изиграмо – каже на крају Вукашин Обрадовић.  – Да ли у Србији постоји постоји политичка воља да добијемо објективне и економски независне медије? Ја мислим да у овом тренутку та политичка воља не постоји и да је то, у ствари, највећи проблем српске медијске сцене.

Отворено писмо

Одмах по ступању Закона о електронским медијима, власници 26 телевизијских станица упутили су отворено писмо Александру Вучићу у коме протестују што се овај закон не поштује. У том писму  истичу да упркос томе што споменути закон забрањује да се мења изворни садржај програма који се у Србији реемитује, прекогранични канали и даље читавог дана емитују вишеминутне ЕПП блокове. „Према  проценама стручњака, више од 30 одсто укупног маркетиншког буџета намењеног електронским медијима одлази на рачуне ових канала чија су седишта у иностранству“, наводи се у писму. Власници телевизијских станица констатују и да Регулаторно тело за електронске медије не може одузети дозволу тим каналима, али да регулатор или неко други може наложити кабловском оператеру да из мреже „искључи све прекограничне канале који крше закон и да против одговорних лица покрене одговарајуће законске поступке“.

Нови почетак

Одговоре на неке од дилема и непознаница о примени сета медијских закона потражили смо и од Саше Мирковића, државног секретара у Министарству културе и информисања.

Да ли је држава спремна да помогне медијима који у приватизацији постану акционарска друштва запослених и на који начин ће то учинити?

– Мислим да је држава већ показала добру вољу тиме што је Законом о јавном  информисању и медијима предвидела могућност бесплатне поделе акција у случају неуспешне продаје капитала у првом кругу приватизације. С друге стране, имајући у виду да је протекло тек месец дана од ступања овог закона на снагу и да смо на почетку процеса приватизације, мислим да је рано говорити о томе, посебно ако се не зна колико ће бити таквих медија који ће на крају постати акционарска друштва запослених.

Пројектно финансирање почиње 1. јануара идуће године, да ли ће га локални медији дочекати спремни?

– Надамо се да хоће. Министарство културе и информисања ће у предвиђеном року од 90 дана по усвајању Закона о јавном информисању донети подзаконски акт којим ће се детаљније регулисати област пројектног суфинансирања којим се промовише јавни интерес.  

Како ће држава да спречи настанак медијске празнине у срединама у којима не буде заинтересованих купаца, а ни запослени не буду хтели да постану акционари?

– Имајући у виду да је тренутно у Агенцији за привредне регистре уписано 1.328 гласила, уверен сам да неће доћи до било какве “медијске празнине” због приватизације око шест одсто споменутих медија. Мислим да је најбоље да сачекамо  1. јул следеће године и крај процеса приватизације како бисмо сагледали реално стање ствари на терену. Имајте у виду да ће у споменутом периоду доћи и до дигитализације медијског простора што ће донети небројене нове техничке и технолошке могућности за бољу понуду постојећих телевизија.

Како ће држава контролисати спровођење  конкурса за пројектно финансирање  и  приватизацију  и  шта ће се дешавати уколико се та правила буду кршила?

– Детаље везане за процедуру пројектног финансирања утврдиће подзаконски акт који ће подробније регулисати ову област.  У случају кршења утврђених правила покретаће се тужба Управном суду. За процес приватизације биће задужена Агенција за приватизацију која предвиђа контролне механизме током приватизације.

Да ли данас постоји политичка воља да Србија, коначно, добије објективне и економски независне медије?

– Доношење три медијска закона после више од деценије одсуства нове законске регулативе  у овој области довољан је доказ да се жели “нови почетак” у овој сфери. Влада Србије и Министарство културе и информисања желе да путем имплементације ових закона у следећем периоду и у практичном смислу покажу да постоји политичка воља да се ствари у домену медија мењају набоље.