Вести
18. 08. 2014.
Кокошка или јаје
Зашто је српским државницима, делимично ипак свесним напретка информатичких технологија, толико стало до папирнатих жутара? Ех, зашто!
Зато што су жутаре незамењиве на послу уваљивања дубара и пуштања бува и зато што немају даљински управљач. Телевизије по природи ствари функционишу у реалном времену, а реално време је, као што знамо, диндушманин свих српских политика и политичара.
Да би нека телевизија обавила посао који за српске псеудоелите обављају жутаре, ТВ дневници би морали да трају најмање десет сати, а то је, честнејши ђутурими, ствар коју из комерцијалних разлога ниједна телевизија не може себи приуштити. То што жутаре нису “масовне”, нема никаквог значаја. Тираж ту не игра никакву улогу.
Строго узев, довољно је одштампати двестотинак примерака и распачати их по стратешким местима у престоници и у року од два сата жељена дубара ће се, посредством Радија Милеве, истинског Јавног сервиса и нашег права да знамо све, као муња раширити по Србијици. Да није тако, како бих ономад у оној мојој кафаници чуо не прочитао и не видео да је пронађен аутомото убица са Бранковог моста и да је тај убица ни мање ни више него жена Владе Дивца, који је, је ли, добар пајташ са Дачићем, па су се пајташи чули, попили по кафу и ракију и заташкали ствар.
Предвидиво, брзо се показало да је та прича лук и вода. Што уопште не значи да ће не тако мали проценат радио Милевиног аудиторијума остати доживотно убеђен да је несретног младића прегазила Дивчева жена, баш као што пре готово пола века ниједна новина ни телевизија није могла убедити бајинобаштанског домаћина Глишу Пантелића да је људска нога закорачила на Месец. Шта овим хоћу да кажем? Хоћу да кажем да ми имамо управо онакву штампу какву заслужујемо. Нису нас жутаре направиле параноичним, сумњичавим и крволочним, него су само искористиле даровану слободу штампе и почеле да нам испуњавају жеље.
Претерујем? Неће бити. Сетите се да шездесетих година прошлог века није било таблоида, а да је покојни Мића Орловић упркос томе добио “црнче”, да је она “мртва девојка” стопирала у Липовичким шумама и молила возаче да је одвезу на матично гробље. Чемер, дакле, у коме се гушимо није ни од јуче ни од прекјуче. Он је коров који се деценијама брижљиво залива и култивише и о коме би требало мислити и расправљати на местима озбиљнијим и од коликотолико озбиљних новина. То захтева известан духовни напор за који нисам сигуран да је могућ.
Лако је рећи да су жутаре ђубрад, али како превалити преко уста да су такве зато што смо и ми ђубрад. Како, рецимо, превалити преко уста да су се и наши далеки преци, док су још јели златним кашикама, иако тек тада није било жутара, ипак понашали врло таблоидно. Копање очију, оптужбе за издају, корупција. Иди, море, бежи.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.