Вести
09. 08. 2014.
Зашто Каић пише о цензури
По начину на који пише (углавном неписмено), а још више како закључује (прилично неуко), јасно ми је зашто је Иштван Каић сарадник у некаквом Институту за јавну политику Владимира Поповића Бебе. По садржају текста о цензури у „Политици” јасно ми је и зашто га јавно хвали премијер Александар Вучић.
Оно што ми није јасно јесте зашто баш он пише о цензури у српским медијима о којој, бар према ономе што је написао, готово да ништа не зна. Али је зато сигуран како је у Вучићевој Србији нема, и за то не нуди ниједан аргумент.
Као до јуче техничко лице - како Каић и Дмитровић доживљавају функцију шефа деска (што је, такође, елементарно незнање) - могао сам му дати неколико свежих примера класичне цензуре која се спроводила и спроводи у „Вечерњим новостима”. Верујем да би му и сваки други поштени новинар и уредник било којег листа изашао у сусрет са сличним доказима, па би можда његов текст изгледао мање наручен, више објективан, а пре свега професионалан и базиран на чињеницама. Дакле, цензура у Србији постоји и увек је постојала.
Некадашње професионалне цензоре заменили су уредници партијски послушници, који се деценијама постављају са задатком да вође могу мирније да спавају. За ту врсту брукања професије обична надокнада су високе плате и разне привилегије, јер цензурисање, посебно ако хоћете да изгледа „стручно”, није ни наивно ни лако. Да не говорим колико може бити и опасно ако којим случајем цензуришете погрешну информацију или личност.
А било је и таквих примера. Из такве свуда присутне цензуре родила се аутоцензура која, да није цензуре, не би сама за себе ни постојала, нити би је ико и помињао. Зато је данас много лакше причати о аутоцензури и некаквом кукавичлуку новинара или, пак, о уређивачкој политици, него о сталним притисцима на медије чији је резултат пре свега - цензура. Но, да се вратимо на случај Шкоро, који је, по Каићу, исфабрикован само с једним задатком: да се докаже да постоји цензура, а тиме облати премијер Вучић и његова влада. Дакле, званично сам позван као, како констатује, анонимни новинар (само такве зову) и шеф деска „Новости”, 27. априла, на дан формирања Вучићеве владе, да гостујем на РТС-у.
Тамо сам наступио као професионалац (та га је чињеница баш заболела) и сваки васпитани човек и новинар. Одговорио сам на сва питања и објаснио шта мислим о појединим кадровским решењима премијера, као и то да није добро што се за сваку „ситницу иде код Вучића” и да тиме слабе институције ове државе. Цивилизовано, мирно, достојанствено. На пристојну критику власти уследило је непристојно и веома бахато саопштење СНС-а које је допринело да снимак мог гостовања на РТС-у и данас, готово три месеца касније, буде један од најгледанијих на друштвеним мрежама.
Потом је уследила још непристојнија и здравом разуму нејасна одлука главног уредника и директора „Новости” о мојој смени. Свакако, највеће згражање, али и бурну реакцију јавности, изазвало је само образложење главног уредника које по садржини не би могли да прогутају ни бивши читаоци некадашњег „Кекеца”. Пошто је увидео да то не пролази баш како је очекивано, мој главни уредник се јавно, као и Каић, обратио Шкоробранитељима, нападајући их у помамној жељи да одбрани и себе и Вучића.
И онда је нехотице изрекао најтежу оптужницу за самог Вучића да „ако хоће, премијер може за само 15 минута да ђутуре смени комплетно руководство 'Политике'” због онога о чему пишу.
Својим ставом главни уредник „Новости” је практично изнео крунски доказ како се од стране власти доживљавају медији и уредници и шта је по њему улога премијера. Наравно, нико из СНСа није реаговао на тако нешто, а морао је, јер је то био знак да се може цензурисати и уклањати свако ко другачије мисли, само ако Вучић климне главом. Видим да Иштван Каић безрезервно верује у Дмитровићево објашњење о мојој смени, па нема разлога да му овај део о „ђутуре сменама” одбаци!
Пошто су за Каића моје пребацивање по казни у „Спорт” и професионална и свака друга дискриминација простор за иронију, ево, јавно му нудим да једно време обавља ту значајну функцију помоћника уредника уместо мене. Наравно, с припадајућом платом од које би одмах пао у несвест кад би знао колико је ниска и нередовна. А пошто Дмитровићеве мисли већ узима здраво за готово, можда успе и да га спречи у намери да угаси „Спорт”. Премијер Каића јавно хвали, а то ће Дмитровић сигурно умети да цени. Притом, ту је и незаобилазни Беба. Оно што сам преживео и преживљавам после мог гостовања на РТС-у, не бих пожелео ником, па ни Иштвану.
Уколико има намеру да се и убудуће озбиљно бави аналитиком, Каић би морао, бар због читалаца, да пажљивије проверава чињенице које износи. У ствари, ако он није у стању, Беба је могао уместо њега да провери да у време Ђинђићеве власти и убиства нисам био одговорни уредник „Ревије 92”, па самим тим нисам ни могао да га сатанизујем. Али, зато поуздано знам да је Александар Вучић с радикалима то немилице чинио годинама. И можда би за Каића и Бебу било занимљиво да се утврди одакле толика промена код премијера у односу на Ђинђића. Да ли је онда мислио оно што говори или сада, кад не пропушта прилику да га помене? Достојно озбиљне анализе, посебно за сарадника Бебиног института, који је и сам дао значајан допринос сатанизацији Ђинђића и успостављању беспризорне цензуре у Србији.
Шта год да је Каића натерало да три месеца касније анализира мој наступ на РТС-у и последице које је произвео, само је потврдио да оно за шта друге оптужује практично сам производи. А посебно је разочаравајуће кад један млад човек налази оправдања и има разумевања за евидентну неправду. Али, то је Иштван. Тако је изашао из анонимности. Нажалост, на погрешан начин.
Поводом текста „Операција Цензура: докапитализација”, „Политика”, 7. август
Коментари (1)
Остави коментар11.08.
2014.
polemika
Obojica su u pravu. Nemojte nas vise gnjaviti.
Одговори