Вести
09. 08. 2014.
А, која је казна за нас?
Колико смо, колеге, заиста другачији од убице маленог анђела?! Он се иживљавао над њом, а шта ми чинимо њеним родитељима, сестри, фамилији?.. Колико још пута то невино дете мора да умре у агонији „истраживачког“ новинарства не би ли је оставили да почива у миру, не би ли непребол тих људи учинили достојним вечног лелека за дететом, а не вриском са сваким новим словом, сваким редом „нових детаља монструозног убиства“?!
Публика је жељна крви, знам, али то нас више чини саучесницима неголи што нас оправдава.
Саучесницима у злочину који ће проћи без казне, јер ми смо праведници, зар не, и у име неког вишег добра љуту рану повијамо љутом травом?!
Не мислим на све колеге, нити све медије, али и један је превише да ровари по свежој хумки, да завлачи руку до лаката у душе тих несрећника чије дете покрива црна земља и још црње шлајфне некрофилског рингишпила…
Ако је за убицу једина примерена казна смрт, која је за нас?!
Лично, казнио бих га животом до последњег даха иза седам брава, јер смрт је блага, тренутна, спокојна, али опет не знам која је казна за нас најпримеренија?
Његова је жртва сада у рају, прерано и премлада у њему, али сасвим сигурно међу анђелима, а где су жртве нашег злочина, јер заиста не могу другачије назвати оно што чинимо под тужним изговором новинарства?!
Ни једним словом не изузимам себе, јер део сам истог кола проклетих и посвећених.
Посвећеништво подразумева писање о злочину, буђење свести, па и јадиковку за тим премилим бићем, јер људи смо пре него новинари, али не подразумева бал вампира, вештица и вештаца!
Непребол је, рекох, и нема утехе за оне који ће нарицати над гробом и кад ми за који дантијана заборавимо на њега.
Ништа што напишемо неће животе тих злосрећника учинити лакшим, али их сваким накарадним словом можемо учинити неподношљивијим, тежим и од проклетог тренутка када је ковчег с анђелом тупо ударио о дно раке.
Када заборавимо да смо људи пре него новинари- нисмо ни једно ни друго!
Монструм је учинио зло за које је, понављам, живот најгора казна.
Оно што ми чинимо животе неких претвара у казну гору од смрти коју призивамо за злочинца!
Утеху не можемо да пружимо, али мир морамо!
Мир да неутешни родитељи довека пате за дететом, а не да изнова сахрањују „нове детаље монструозног убиства“!
Почивај у миру, анђеле!
Упамет се, колеге, људи смо, па потом новинари, или нисмо ништа…
Коментари (2)
Остави коментар12.08.
2014.
Како се уништава свака пошаст у друштву
"Упамет се, колеге, људи смо, па потом новинари, или нисмо ништа…" Да, господине меденица,"много људи по гдје који човјек" - М. Г. Пјешков. Много новинара, ту и тамо неки добар и моралан. Свака мизерија је добила легитимацију неког удружења (УНС, НУНС, ДНВ, НДНВ и др) . Прво, удружења морају добро провјерити да ли је неко "сазрио" да постане члан, да ли се доказао као новинар, да ли иза себ има довољно радова, текстова, да ли су ти текстови морални или су петпарачки. Ова наведена удружења имају неколико хиљада чланова. Није ваљда да мала Србија има толико новинара. Друго, проблем је и са самопроглашеним коментаторима и аналитичарима. Дневни листови, РТВ-еи траже изјаве само од 5 "великих", незамјењивих аналитичара. Међу њима су двојица који када причају ни рођена мајка их не може разумјети. Не доврше ниједну реченицу. Не умију да мисле узрочно последично, али се не скидају са екрана и дневних листова. Специјалисти су за све теме. Нема проблема или теме о којој они не пишу или причају. Нигдеје у свијету, а био сам у многим земљама, радио сам у шест земаља, нема толико генијалних сваштара колико их има у Србији. У нашем менталитету је да нико неће да каже: "Не познајм ту област, не бавим се тим питањима, не могу одговорити на то питање...". Не, сви лапрдају о политици, економији, о Платону, Хегелу о Еразму Ротердамском, о Лукачу, Марксу, Плеханову, Мерингу, Маркузеу, Фрому, Хоркхајмеру ..., о музици о књижевности, филму, сликарству, а о спорту и да не говорим. Ја и све што је мушко у Србији, независно којој нацији припадамо, мислимо да можемо бити бољи од Месија, од Мориња, од Венгера, Липиа, Адвоката и др. Спортски "коментатори", за вријеме светског првенства у ногометању, натјерали су милионе у Србији да "скину" тон, јер их нисмо могли слушати шта су лупетали о свему и свачему, а најмање о конкретној утакмици. Не познају правила игре. И они су генијални сваштари, односно прогласили су се коментаторима за све спортове. Иако избјегавам имена, извјесни Стојановић (Јавни сервис, чији сам и ја власник, али не могу да га ухапсим) је превршио сваки мјеру. Када је у питању ова трагедија и монструозно убиство, све те фотографе, новинарске мизерије, а зна се који су, хтно ухапсити и процесуирати. Кинези за дрогу, силовања и оваква убиства вјешају. Другог излаза нема. На крају, шта је са свима нама који читамо, слушамо. Колику кривицу ми сносимо. Ако озбиљни лист "Блиц" у сваком броју објави по једну голу, зашто господо и другови купујете тај лист. Ако је на насловној страни листа слика човјека који се секса са јежом, онда забраните тај лист. Има драстичнијих примјера новинарског политичког смрада. Диктатура 10 просвјећених цивила 5 година, без партија и Парламента. Само се на тај начин може очистити свака врста пошасти. Видите како су то у историји радили паметни људи.
Одговори09.08.
2014.
Новинарски башибозлук
Браво колега Меденица,свака рел у овом тексту ти је на месту.После једног тешког злочина у Нишу питам ја колегу па побогу како то да једино ти имаш слику жртве?А он ми хладно, чак са неким поносом одговара да је јуче са једном колегиницом ненајављен бануо у кућу родитеља жртве и док су они јецали и плакали он је искористио прилику и мазнуо слику која је у јефтином кинеском раму стајала на ормарићу?!..Увек сам се јежио од уредника црних хроника. У једном конкретном примеру зове ме као дописника такав уредник из београдске централе и каже:"Дај молим те за сутрашнји број ми "разгази" даље причу, иди код родитеља кући и питај нарочито мајку како се осећала када је прекјуче отворила врата купатила и затекла своју ћерку мртву у кади, јер је убила струја"?! Страшно!...Редовно сам одбијао такве задатке да бих на крају после једне од сличних уредничких наруџбина добио отказ! Неке колеге које мисле да ће се прославити или ће се кад тад прославити пишући за црне хронике чак и измишљају и најгоре лажи из комшијских и чаршијских "поузданих извора" само да би се додворили уредницима и њиховим захтевима ."Када смо јуче ушли у двориште деде и бабе страдалог дечака, они су правили чварке и ми смо били први који су им ексклузивно јавили да им је унук погинуо.Баба је јаукала и чупала косу по дворишту, а деда је само плакао држећи шаке преко лица рекавши нам да је планирао да му ускоро купи нови ауто"! Тако су ми, добро се сећам, говориле колеге са црних хроника, а иначе сам их увек сматрао новинарским башибозлуком!
Одговори