Вести
05. 08. 2014.
Сто дана аутоцензуре
Да је којим случајем скупштина усвојила амандмане опозиционих посланика којим би се законом забранила самоцензура, Србија би постала шампион медијских слобода а новинари у њој први на планети којима је законом строго забрањено да се плаше. Тај ултралиберални закон би, ипак, могао да буде опасан јер би бројни уредници могли сами да спакују четкицу за зубе и оду на издржавање казне и пре него што истражни органи утврде када су се све то уплашили.
А неки уредници из Тадићевог режима би вероватно могли да добију вишегодишњу робију, јер су до избора нове власти, средином 2012. године, успевали да публици свакодневно објашњавају српско економско чудо, са инвеститорима који се туку за празну парцелу у Србији.
Хтели су публику да поштеде лоших вести о банкротству и клептократији која је ујединила пословну и политичку елиту Србије а опустошила све изван тога. У том општем такмичењу за медијске слободе, потписник овог текста залаже се да цензуре буде што мање или нимало, дочим би желео да самоцензуре буде више него што је имамо данас. Не само зато што верује да је самоцензура један од механизама који раздваја цивилизована друштва од племенских заједница, у којима сви неспутано остварују своја права или слободе само под два услова - да су јачи и да су безобзирнији.
И не само зато што се не слаже са оценом једног од родоначелника савременог таблоидног новинарства да новинар треба да запуца сваки пут када чује шум иза неког грма. Јер иза грма можда не лежи зец или опасна звер већ само обичан човек. За више самоцензуре залажем се јер се у причи о медијским слободама или правима, углавном говори о свему осим о слободама и правима оних којим се медији баве.
Али да је усвојен закон, којим се забрањује и кажњава самоцензура, вероватно бих некако савладао страх и написао нешто о апсолутизму Александра Вучића иако ми није свеједно када видим како су страшно прошли сви они који су о томе већ писали. Једино бих се уплашио да ме стотињак српских интелектуалаца и новинара не оптужи да сам плагијатор последње врсте.
Написао бих нешто веома критично и о скандалозној идеји да неко ко дугује стотине милиона пореза, сада помогне држави тако што ће спасити неки велики систем. Написао бих, али како без закона који ми то допушта. Али и без икаквог закона бих веома радо осудио опасну бахатост власти у парламенту, чији је представник Зоран Бабић понудио шефу посланичке групе Демократске странке Борку Стефановићу бесплатну психијатријску помоћ. Тај филм о политичкој нетрпељивости смо гледали више пута. Главне звезде су се мењале, али је крај увек био тужан.
Коментари (1)
Остави коментар05.08.
2014.
Dokle, bre
Opet vam je Tadić kriv. Kako kome, ali to je prošlo vreme. Meni je i Milošević kriv, kriv mi je i njegov ministri informisanja, kao i potpredsednik Vade Srbije, kao i još nekoliko magaraca. Pobobogu ljudi, dokle više sa pričama u stilu "Zoran Babić ne valja, ali kriv je Tadić". Da, verovatno je i kriv, ali već godinama nije na vlasti. Na vlasti nije ni njegova družina. Ako več želite da kritikujete, onda su pohavale na račun gospođe Smajlović sasvim izlišne. Osim ako ste na taj način pokušali da progurate vaše pisanije, što vam je očigledno i uspelo. U Politici, ali na na našem sajtu.
Одговори