Вести
22. 07. 2014.
Шта је сиромаштво
Најбоља дефиниција коју сам чуо за тајкуне јесте да су то сиромашни људи који имају доста пара. Можда је њихова имовина мерљива, али њихово сиромаштво је немерљиво. Наравно, нису сви богаташи сиромаси духом нити су скитнице морални људи. У Србији је увек живот био борба, а „Борбу” су пре неколико година укинули.
Иако се данас чини да се све своди на понуду и тражњу, свака успешна економија заснива се на поверењу, а срећно друштво на поштењу. Има ли у Србији данас игде поверења и поштења?
На Факултету организационих наука ових дана је опсадно стање, не само због уписа и великог интересовања младих за менаџерско-директорске науке него због замандаљених кабинета и барикада. Декан и професори су се закључали и праве се мртви. Неко неодговоран им послао питање да ли је било крађе и преваре на њиховом факултету, а они одговарају да им не леже та хуманистичка питања. Као да етика не живи на ФОН-у. Изгледа да тамошњи професори сматрају да њихови студенти не треба да се смарају таквим трицама, јер то су будући менаџери, директори људских ресурса на даљину и близину који ће сутра управљати пропалим и другим фирмама, у којима морал само успорава бизнис. Сва срећа што су студенти бољи од њихових професора па не мисле тако.
Судство у Србији је бољи део друштва, то је свима јасно. Наше судије су одавно раскрстилe са етиком: стриктно су одвојиле право од морала. Суде само по закону, чак и кад им у суднице допадну професори правног факултета. Према њима су још строжи, одмах их осуде, баш као у афери „Индекс”, само што то још нико није сазнаo. Сад су наше судије пресудиле да није било шверца цигарета деведесетих година. То смо сви знали, али сад је то и суд утврдио. Није било шверца, носиле су се гајбице. А паре од гајбица могу да се инвестирају свугде – у образовање, научне установе, медије...
А медији, тачније таблоиди, по некима су данас наш највећи проблем, па их зато треба једноставно угасити и тако решити проблем. На њихову жалост, Радован Зоговић је давнопочивши, а комисије за шунд су расформиране. Таблоиди су нормална појава, као слана или град, постоје и другде, а они који то не разумеју вероватно су некада мислили да је довољно било срушити Слобу и угасити ружичасте гранд параде па да нам друштво оздрави.
У земљи где је сваки пети неписмен, на првој страни таблоида једног дана освану слике из порно-филма, другог дана ауторски текст премијера, трећег интервју с патријархом, а четвртог потерница за политичким опонентима. Е, то је већ проблем. То је морална каљуга која слуђује и трује јавност ове заостале, сироте земље. А за то нису криви таблоиди, него неко други.
Онда и водитељи гранд парада себе могу звати новинарима, стaрлете књижевницима, тајкуни привредницима, криминалци сликарима, лопови докторима, морални патуљци професорима.
Ето, то је сиромаштво, ако вас неко буде питао. А неће.
Коментари (3)
Остави коментар23.07.
2014.
!
Одлично, колега.
ОдговориИ хвала.
23.07.
2014.
Bili smo prava nevinašca u odnosu na današnje.....
Bravo Trkulja
Одговори23.07.
2014.
I NEKADA JE BILO SIROTINJE
Imajmo na umu, ironija, naročito kad je sa ukusom gorčine,za većinu ljudi ove zemlje nije poželjna.Doduše,istina je,što kaže Nikola,život u Srbiji, oduvek je bio-borba.Ali, u onom,bivšem,jednoumnom,autoritarnom sistemu vladavine socijalista a ustvari bivših komunista nad narodom,bilo je,ipak i neke izuzetne specifičnosti u toj borbi, kojih se ponekad sa zgražavanjem prisećamo.
ОдговориEto,mi,malo postariji,sećamo se koliko je,povremeno,bilo žestoke borbe oko položaja i "statusa" za što bolje mesto u strukturi ondašnje vlasti,od opštime pa sve do republike i federacije.Bilo je,naravno,borbe i među nama,neprosvečenom rajom,većinom bivših seljaka.Borili smo se i mi,da što pre uđemo u novoizgrađene fabrike i kojekakakva društvena preduzeća i odmah,zatim,po ulasku,borili se za što bolje i ugodnije radno mesto,više plaćeno a što je moguće manje radno.Neću da grešim dušu,bilo je borbe i oko raznoraznih privilegija po političkoj a i nekih drugih linija prilikom raspodele društvenih stanova,borbe za rezervaciju letovanja i zimovanja po bagatelnim cenama u banjama,planinama,na moru,borbe za dobijanje stipendije za školovanje naše dece na fakultetima koji su,doduše,bili,tada potpuno besplatni i ko zna i ko će sad,posle toliko godina da se seti oko čega smo,sve,morali da borimo.
Za bolji život nismo znali.Bila je to borba za goli komunistički život,trpeći tu i takvu komunističku diktaturu sve dok nas pojedini visokoumni intelektualci nisu počeli da ubeđuju da se moćemo izboriti i za kudikamo bolji život od ovog koji smo godinama nekako proživljavali.
Konačno su nas i ubedili.Borili smo se za taj boljitak i na kraju se i izborili.Počeli i mi da uživamo blagodeti demokratskih vrednosti po ugledu na zemlje Zapada,doduše uz određene korekcije u odnosu na ono što smo viđevali u njihovim zemljama.Govorili su nam - to če biti samo dok se vaša tranzicija u potpunosti ne obavi.A tranzicija se malo odužila.Bilo kako bilo,povratak na staro ne želimo a i ko zna ako bi iz neke gluposti kojoj smo mi Srbi skloni poželeli da se vratimo tamo gde smo bili pre ovih demokratskih promena,da li bi bilo kako i bili kada to mogli da ostvarimo.