Вести
18. 07. 2014.
Разум и осећајност
Раном зором, пробудивши се, као и обично, дакле, пре него што је уопште легао да спава, мучен дешавањима око маленог Крстића, који је примио све спинбуботке док се „дешавао“ закон о раду, који прети „догађањем“ одметнутих синдикалних вођа, који неурачунљиво прете васкрслим Ђинђићем, млади српски премијер Вучић обукао је у журби мантил преко пиџаме, коју је негде око 4 часа обукао преко одела.
Скинуо патофне испод којих су биле изгланцане црне јапиципеле, и не попивши ни гутљај кафе, истрчао из куће. Шофер га је одбацио у Немањину. Чим је стигао, наручио је секретарици: кафу, кифлу и владину службеницу Зорану М.
Зорана седне на канабе преко пута, Вучић сркну гутљај кафе, одгурну послужавник и обрати се Зорани, која га је нетремице посматрала: „Зорана“, почео је Вучић. „Меко срце?“, покушала је да се нашали Зорана. Тог трена Меко Срце је заплакало.
Зорана је скочила, додала марамице, и села да чује најгори сценарио, или, нешто слично. Алек, сабравши се за минут, наставља:
„Немој никада више тако да се шалиш, свако сећање на Лазину доброту лишену интелигенције у овој спинигри, расплаче ме до бола. Али није реч о унутрашњој политици, већ спољњој. Ивица ради по своме, Тома се у Дубровнику састаје с Ангелом, и усуђује се да прича хвалоспеве о Путину, који мени нису допуштени. То је превршило меру, моја стабилност је пољуљана. Целе ноћи покушавам да схватим где сам погрешио и онда схватим где год сам ногом крочио изван Србије. Направио сам белешке. Слушај ме пажљиво.“
„Русима сам изгледа рекао: Са Американцима треба говорити само са позиција силе. Треба да размотримо СТАРТ3, услове авганистанског транзита и обуставимо их. Треба сагледати различите варијанте, подвргнути ревизији питања у нашим билатералним односима осетљива за САД.“
Зорана, ја лудим, шта ако се прочује, како сам се усудио то да кажем?“
„Шефе, опустите се, сањали сте, то..“
„Нисам сањао, јер нисам спавао“. „Шта год, али то нисте рекли ви“.
„Како, него ко, није ваљда Тома, Дачић?“
„Не шефе, то је рекао први заменик Спољнополитичког одбора руске Думе Леонид Калашњиков“.
„Ма, немој, каква срећа!“, рекао је Вучић сав у зноју и наставио: „Ко је онда ово рекао и коме: „Са Русима треба говорити само с позиције силе, као каубоји с Индијанцима, као што Американци знају одувек да се са неразумним, задртим светом коме закон лежи у топузу, јер другог оружја не познаје, може преговарати само интелектуално нуклеарним размењивањем наночестица“.
Зорана: „Е, то већ личи на вас“.
„Куку мени, куку, па коме сам то рекао, је ли објављено?“
„Шефе, нисмо били у истој странци када сте то рекли, давно беше“.
„Како сад то, зар сам на одбору Централне отаџбинске управе говорио против Русије?“
„Не знам и не верујем, по мојим информацијама то сте говорили негде у иностранству, распитајте се код Љиље Смајловић, српског Сноудена“.
„Па јел то сазнао Воја?“
„Не знам, шефе, али давно је то било, нико вам ништа неће замерити. Читајте даље“.
„Ево, на крају сам ваљда рекао Виктору...“ „Троицком?“, упада шефу у реч запрепашћена Зорана“.
„Ма Виктору П. румунском премијеру: „Вики, са Немцима човек није паметан како да разговара, прејаки су, или сам ја слаб на госпођу Меркелову, не знам шта ми је, Томи боље иде, али нисам љубоморан, Тома јој не значи баш ништа. А ја се котирам негде у рангу првака света у фудбалу након завршеног Мундијала. О како је моје срце куцало док је Ангела љубила једног по једног фудбалера. Понекад је заиста предивно бити премијерка Немачке у Бразилу“.
„Па, шта, вероватно сте то рекли, шефе, допао вам се Виктор, то се види на Танјуговој прелепој фотографији, одавно нисте били тако неусиљено срећни.“
„Али, Зорана, то је скроз недипломатска изјава. Толико ме срамота, да ни рођендан Ангели нисам смео да честитам, кладим се да Дачић јесте.“
Зорана: „Шефе, госпођа Меркел је жена образована, широких светоназора, разумеће, и веома вам је склона, сад морам да вас напустим, посао ме чека.“
„Зорана, стани, мислиш, између свих тих снохватица и стварности да сам безбедан на свом трону.“
„Да, ако се не нареди другачије, пријатан дан, шефе“, рече владина службеница и напусти кабинет. Вучић обриса капљице зноја са чела, одахну с олакшањем, попи остатак кафе. Кифлу није ни погледао. И баци се на решавање горућих светских питања.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.