Вести

12. 07. 2014.

Извор: е-Новине

После хапшења Тришића: Нека се спреми – Душко Кнежевић

Медијско ђубриво са укусом политике

После више од месец дана дивљања и чикања државе, кроз медијске провокације Аце Родића и његовог мафијашко-рекеташког листа „Курир“, држава је најзад почела да показује снагу. Хапшење наизглед чистих лопова и класичних криминалаца (Драган Ђурић, Тихомир Тришић, Милан Дивјак) који су уз дозволу ДС и Бориса Тадића као хонорар добијали регресирано ђубриво, те га продавали по тржишној цени и тако узимали милионе - иза сцене крије много опаснију банду и организовану криминалну групу...

 

У „Куриру“ којим је последњих пар година Тихомир Тришић практично управљао, нису ни објавили да је ухапшен; нити да ће у затвору бити задржан 30 дана због истраге.

Ниједном медију у Србији није занимљиво да истражи какве везе су имале фирме "Akter Research" и "Akter Media Group" са узимањем ђубрива, мада се у медијским круговима добро зна да је управо Борис Тадић помогао Тришићу да оснује магазин „Актер“ преко којег су се нападали Тадићеви политички противници и по сваку цену бранила Демократска странка.

Пљачка Азотаре Панчево био је начин на који је режим Бориса Тадића плаћао своје медијске послушнике који су учествовали у хајкама и кампањама Тадићевих политичких противника, пре свега Мила Ђукановића и Станка Суботића.

Тришић је, уз помоћ ДС, постао део некаквог „саморегулаторног тела“ које се зове Савет за штампу; истовремено, у Асоцијацији медија постао је заменик шефа Комисије за жалбе (уз Небојшу Спаића и Филипа Шварма). Дакле, особа која је била ординарни криминалац, толико бахата да чак Азотари Панчево није платила ни симболичну цену за регресирано ђубриво, већ само ПДВ – представља се као јединица морала и етике.

Зашто се ово скрива од читалаца? Зашто нико од србијанских медија не сме да се бави овом темом? Разумемо „Курир“, јер им је управо Тришић – како ексклузивно сазнају е-новине – од пара које добио од продаје ђубрива, уплатио 250.000 евра, наводно за „новинарско истраживање“, али се у истрази сазнало да су ДС и Слободан Хомен (који је тада руководио „Куриром“) тај новац проследили Родићу као захвалност за нападе на СНС и Томислава Николића.

Ћутање о Тришићу је доказ медијског страха оних који су били интегрални део Тадићевих пројеката за успостављања апсолутне контроле; сви детаљи око Тришићеве пљачке отворили би причу о начинима како је ДС „пословао“ са медијима – свеједно да ли су као „Блицу“ уплаћивали милионе еура за „пословну сарадњу“ или су давали зелено светло за дрску пљачку државне фирме за ђубриво.

Зато у медијима у којима раде Љиљана Смајловић, Драгољуб Жарковић, Милош Васић, Драган Бујошевић, Веран Матић, Александар Родић, Зоран Пановић или Драган Јањић – нема ни слова о судбини њиховог колеге Тихомира Тришића, јер је очигледно реч о интересно повезаној групи која је медије претворила у пословно оружје.

Тришићева група организованих пљачкаша била је повезана и са криминализованом полицијом и тужилаштвом које је годинама спроводило на силу измишљене процесе у специјалном суду, попут суђења Станку Суботићу или измишљеној политичкој позадини за убиство Иве Пуканића, где је Тадић јурио и гађао Мила Ђукановића, своју вечиту опсесију. Током тих година страховладе направила се једна група медијско-обавештајно-криминалних појединаца који су за противуслугу у вршењу ових злоупотреба власти пљачкали Србију, а унштавали Црну Гору.

Главни извршилац и оперативни човек бр. 1 био је Родољуб Миловић, популарни Папаја, а уз њега Саша Иванић и Миљко Радисављевић; истакли су се својим радом и новинари Тихомир Тришић, Тамара Субота, Марија Ненић, док је посебну улогу имао кум Владимира Божовића - бизнисмен Душко Кнежевић.

Власник Атлас групе, Душко Кнежевић је још почетком 2000. по налогу завереничке групе страних корумпираних дипломата и војне службе СРЈ учествовао у креирању афере Молдавке „С.Ч“, којом је требало да се сруши Мило Ђукановић. Кад је то откривено, главна особа која је то оперативно радила у Црној Гори, тадашњи министар полиције Андрија Јовићевић побегао је у Београд, тражећи заштиту код Војислава Коштунице и Радета Булатовића. Кнежевића је наставио да штити Борис Тадић јер му је Кнежевић добро служио; у Београду је креирао афере против Ђукановића, пласирао их медијској мафији у Црној Гори, а потом проширио круг сарадника: Кнежевић је довео Божовића, Божовић Тришића, Тришић Родића... а све је, као патрон, надгледао Родољуб Миловић користећи своје службе широм безбедносног сектора. Тако је створена опасна парадржавна група која је веровала да је јача и моћнија и од државе.

Пре двадесетак дана, у тексту „Курир мафије“ е-новине су писале следеће: „Владимир Божовић, некадашњи члан СПО и адвокат Амфилохија Радовића који га је својевремено најурио из свог окружења након сазнања да његов адвокат ради за Удбу, ових дана је, лажно тврдећи да за ту функцију има дозволу премијера Александра Вучића, запосео уредничку фотељу Курира и уз Тихомира Тришића и Марију Ненић, невенчану супругу и пословну секретарицу Родољуба Миловића, преузео посао уређивања мафијашког Курира. Због узурпације уређивачке политике таблоида од стране човека који се прославио у “афери голаћ” која је потресла врх МУП-а, дугогодишњи уредник Курира Саша Миловановић недавно је напустио редакцију тог листа, а одмах након његовог одласка импресум тог таблоида битно је промењен елиминацијом неподобних новинара и довођењем неких нових имена у редакцију.

Непосредно након што је Божовић преузео оперативно руковођење Куриром, кренули су медијски напади одметнутих делова полиције преко заштићеног сведока Љубише Бухе Чумета који је медијима почео да доставља изјаве са основном тезом да се у Србији обнавља земунски клан и да у њему учествују чак и високи државни функционери и људи блиски актуелном премијеру Србије. Прашину која се подигла због Бухиних тврдњи о обнови земунског клана, стечајни уредник Курира Владимир Божовић искористио је да за рачун свог блиског пријатеља Душка Кнежевића, власника Атлас групе, на своју руку поведе кампању против црногорског премијера Мила Ђукановића.

Сам Кнежевић, чија пословна империја убрзано пропада, коме је због прања новца блокирана банка у Москви, своје фирме у Црној Гори, које се налазе пред стечајем, већ неко време покушава да спаси уз помоћ Мирослава Мишковића. Тако је, лажно се представљајући, у децембру прошле године покушао да купи Мишковићеву Универзал банку тврдећи да за то има дозволу лично од Мила Ђукановића. Како је власт у Београду сазнала да је то лаж, банка је завршила у стечају, а Кнежевић раскринкан као особа која је покушала да посвађа Ђукановића и Вучића“.

Доласком Вучића на власт и отопљавањем односа између Србије и Црне Горе, а пре свега блиским личним односом два државника, дошло је до панике у редовима паравојне групе којом је руководио Миловић. У први мах, Миловић је покушао да изглади односе са Црном Гором, шаљући поруке Милу да он, Миловић, ништа није крив, да је све то радио Тадић, да ће све објаснити... Како Ђукановић није прихватио ово објашњење, Миловић је наставио да код Вучића изазива непријатељство према црногорском премијеру, лажно информишући Вућића да се Дарко Шарић крије у Црној Гори и да Ђукановић није искрен.

Миловић је чак у једном тренутку лажно саставио службену белешку да „Марко Мишковић тражи у Црној Гори професионалног убицу за атентат на Вучића и да је нашао плаћеника и то ни мање ни више него - уз Милову помоћ“.  

Како су сва ова подметања пропала, јер су Вучић и Ђукановић имали изузетно блиску комуникацију и међусобно поверење, настала је права паника, нарочито од часа кад је ухапшен Дарко Шарић. Раскринкан је Душко Кнежевић као човек који је све учинио да посвађа два премијера; Миловићу је већ тад било јасно да ће бити смењен, али је у очајању покушао да унесе немир у односе Србије и Црне Горе кад је преко Тришића – што се открило у истрази – лансирао у „Куриру“ вест о везама Мила Ђукановић са Цецом Ражнатовић! Будући да су многи живели у убеђењу да Вучић контролише „Курир“, Миловић и његова група претпостављали су да ће се Ђукановић коначно наљутити и оптужити српског премијера; Кнежевић је у улози „шпијуна“ имао задатак да преко Милових блиских пријатеља из Црне Горе, са којима се Кнежевић дружи, сазна како је ову вест примио Ђукановић. Истовремено, Божовић је то исто требало да ради кроз полицију, шаљући информације црногорским колегама, а све се представљајући као високи СНС-функционер и наводно близак Вучићу, што је ординарна лаж.

Како текст о Милу и Цеци није успео да изазове сукоб, ова група наставља да напада чланове Вучићеве владе називајући их „земунским кланом“, све с намером да премијер одустане од намере да их смени и тако онемогући да се истраже криминалне радње ове паравојне групе.

Последњи покушај да се посвађају Ђуканови и Вучић следио је у кампањи у којој су учествовали сви наши јунаци: Тришић, Кнежевић, Божовић, прикључио им се и Мирослав Мишковић, довео и помирио сина и оца Ацу и Рају Родића, те разни тајкуни, подземље и Србије и Црне Горе. У објављеним текстовима који су очигледно били намењени Вучићу тврдило се да Мило наводно има задатак од Американаца да дисциплинује Вучића и да ће то да ради тако што ће америчке паре уложити у медије, Вучић ће мислити да су пријатељи, а онда ће му Мило забости нож у леђа.

Чињеница да је Владимир Поповић, вечита претња овим олошима, био у позицији да је близак и Милу и Вучићу на неки начин, а да се бави медијима - искоришћена је да ова банда крене у тронедељну медијску кампању против Поповића, објављујући старе лажи и подметања Тијанића, Шешеља, Аце Томића и сличних, остављајући читаоце у заблуди: зашто је Поповић недељама најважнија тема у држави?

Они који су упознати са позадином читаве приче, знали су да Тришић, Родић, Божовић, Кнежевић уз гас који им је давао сведок покајник Чуме и његов заштитник Папаја – нападом на Поповића, у ствари, пуцају и на Ђукановића и на Вучића,  шаљући им поруку: овако можемо и против вас! Зауставите даље истраге против нас, спречите смене, јер ћемо се борити, ево на овај начин.

Колико је пропагандна машина била значајна овој групи, потврђује чињеница да је „Курир“ за месец дана ове бесмислене кампање изгубио преко 15 % тиража и сад је далеко испод 100.000 примерака колико је некада имао. Овај губитак прихода и маркетинга неко је морао да надокнади, а јасно је ко је за то имао политички интерес.

Зато је хапшење Тришића изазвало хаос у редовима медијске мафије.

Александар Родић није веровао да је Тришић у затвору, у потпуном је страху и само гледа како да дође до Вучића, да му „објасни“ како није крив; Кнежевић бесомучно зове све који би могли да му кажу - да ли је и он следећи? Наиме, и Кнежевић је куповао регресирано ђубриво, само је то радио мало вештије од Тришића; али, истрага је дошла и до његовог имена. Ових дана, јављају нам из Црне Горе, Кнежевић зове пријатеље који су блиски Ђукановићу и тврди да му је шећер скочио на критични ниво, да је на самрти, да он нема везе са овим људима.

Божовић, пак, покушава да се дистанцира и од Папаје и од Тришића, али и од Кнежевића; свима саопштава да ништа није знао о пљачки Азотаре и да он није никакве паре добио, а ови нека одговарају ако су крали.

Папаја је свестан да је пуштен низ воду, највише се плаши подземља којим је годинама управљао; зато ових дана прича како му је понуђено да буде „заменик миниситра полиције за организовани криминал“, али да се „још премишља“. У своју промоцију цитира Вучићеве речи да је Миловић „изузетан полицајац“, али му, изгледа, нико не верује: ни некадашње колеге, ни подземље, а најмање власт.  

Што се Тришића тиче, он је данима пре хапшења тврдио да је све против Мила радио по налогу Божовића односно Кнежевића; током истраге, на саслушању, окривио је Кнежевића као иницијатора кампање против Ђукановића, али ће, чини се, током тридесет дана у затвору – Тришић открити још нека нова, занимљива имена.

Прича о новинару-криминалцу тек је започела.