Вести
09. 07. 2014.
Колатералне жртве
Давора Пашалића, уредника ФоНета, познајем годинама.
Извештавали смо са различитих догађаја, од протеста у Београду деведесетих, преко концерта Ђорђа Балашевића 98. у Сарајеву, што је била и прва посета групе новинара из Србије главном граду БиХ након рата, до суђења у Хашком трибуналу.
Шта рећи? Давор спада у онај део писмених и образованих новинара који, због своје скромности и околности, не избијају у први план. Није скандал мајстор, не увлачи се „фацама“, не свађа се, али кад напише текст има човек шта да прочита.
Давора су прошле недеље, на Новом Београду, где живи годинама, напала три младића и жестоко га претукла. Дешава се. Бесне младежи има свуда. Можда су случајно Давора претукли, али кад год новинар постане мета напада, треба да се запитамо.
Ако се уз то помене национална припадност нападнутог, разлога за бригу има још више. Да ли је Давор претучен случајно? Зато што је новинар? Или зато што је Хрват? Сам Давор се пита како су уопште знали да је Хрват? Протеклих година су, иначе, разне особе, углавном нежнијег пола, у ближем и даљем иностранству, објашњавале Давору да је „највећи Србин кога су икада упознале“, уз шкакљиви додатак „а упознала сам их много“ или „често путујем у Београд“ и објашњење да „изгледа, понаша се, говори и псује као Србин“.
Џабе је Давор порицао. Није успео да их разувери. Али она тројица што су га пребила изгледа имају урођен „србомер“.
Ко је и зашто претукао Давора требало би да покаже истрага, али ово је Србијица и мало је вероватно да ће младићи који су га претукли бити ухапшени. За сада, бар, нико није приведен. Поред новинарског талента, маркантног изгледа, висине од скоро два метра, Давора краси и невероватан смисао за хумор. Онај природни, урођени. Кад он „одвали“... А што уме да прича професионалне и догодовштине из живота...
Путовао Давор једном возом за Будимпешту или Праг, не сећам се. Рат у Хрватској или био при крају или се тек завршио. У купеу почне разговор са двојицом путника, на енглеском. Испостави се да су они из Вуковара, он из Београда. У Даворовој глави се одмах упалила лампица: „Овима су можда страдали у рату, мислиће да сам Србин, можда и да сам ратовао“. Умало не постаде колатерална жртва, „четник“, такорећи. Уђе полицајац, проверава пасоше, Давор вади свој тада још важећи црвени СФРЈ. Она два Вуковарца почну да га зезају, на чистом хрватско-српском: „Зар још постоји тај пасош, ма баци то с..., види нашу лепу путовницу“ и слично.
Окрену Давор на зезање и испостави се та два Вуковарца нису били никакви „напаљени“ Хрвати, већ Срби, а Давор, Београђанин Хрват. Сем Давора Пашалића, још један „посленик седме силе“ је доживео непријатност ових дана. Лидија Валтнер из Данаса. Послала Лидија бившем председнику Србије Борису Тадићу питања за интервју, а он јој уместо одговора, посредством своје ПР службе, проследио салву увреда. Има право Тадић да не одговори, да му се не допадају питања, да мисли да су глупа и питања и новинар, да иза њих стоји Беба Поповић, али онакво изражавање не приличи ни интелектуалцу, ни политичару, ни бившем председнику.
Шта, уз специфичности, везује ова два случаја? Бахатост, глупост и примитивизам. На срећу, Лидија није добила батине. И ко Тадићу даје за право да, у онаквом обраћању, вређа конобаре, чак и ако се Беба Поповић бавио тим послом својевремено? Конобари из ресторана „Ловац“, резервног положаја Данаса, за многе политичаре, интелектуалаце, па и поједине новинаре у овој земљи, права су господа.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.