Вести
08. 07. 2014.
Џорданове чаролије
Озбиљан премијер једне озбиљне државе никада не би свој ауторски рад објавио у листу какав је Информер. Садржај који свакодневно пружа овај јефтини таблоид је потпуно у супротности са јавним залагањем Вучића да промени Србију.
Претпостављамо на боље. То што овај лист неслужбено одавно зову Службеним гласником Владе не оправдава га ни мало. Напротив. У сукобу са српским менталитетом прво питање је зашто нам се премијер обраћа преко овог листа и зашто гостује искључиво у емисијама које води власник ових новина. Да ли премијер мисли да Србија изгледа као странице Информера и понаша се и живи као њен власник, или у том правцу жели да иде у најављеним реформама.
У помоћ је позвао чак и Џордана, америчку професионалну кошаркашку легенду, поистовећујући његову упорност са владом коју предводи. Ономад је био Бајерн, сад Џордан. Случајно или намерно премијер заборавља да се Џордан пре свега својим талентом, а потом и радом наметнуо свету.
Којим се то талентима и радним успесима могу похвалити чланови његове Владе. Зашто уместо Џордана није узео Милорада Чавића за пример. Србина рођеног у Америци, најбољег нашег пливача свих времена. Човека који се у тој великој земљи својим радом и талентом толико наметнуо да је могао да бира за кога ће пливати. Изабрао је Србију. Љубав према отаџбини и жеља да помогне свом народу су превагнули. Оно што је он постигао ретко који Србин је успео. Онда су га политичари, у које се тада и Вучић убрајао, убедили да је Косово Србија, па је на додели освојене златне медаље обукао мајицу на којој то и пише. Остао је и без медаље и без рекорда. И не само то. Остао је недавно и без пливачке академије у Крагујевцу у коју је, кад се повукао, како сам каже уложио велики новац и труд, како би у срцу Шумадије стасавали нови шампиони. Да ли Чавић има проблем са српским менталитетом што је веровао? Или пак актуелна власт мисли да је Џорданов случај бољи пример за покретање нације!
Да би променили навике није довољно само не спавати и причати о отварању нових радних места. Требало би нешто и знати. А то знање је скупо и срећом се не стиче на Мегатренду. За почетак створити услове да са радних места оду сви они које је по партијској линији СНС запослио у последње две године, а на њихова места додју стручни и способни млади људи.
Да би неко променио Србију мора прво да промени себе и своје окружење. Не може се бити мало четник, мало партизан, час шешељевац, час напредњак, противник ЕУ, а онда одједном заклети европејац.
Милошевић нам је нудио шведски стандард, по систему ако већ не умемо да радимо бар умемо да се бијемо. Знамо докле смо догурали са том политиком. Вучић носи Аладинову лампу слепо верујући да Београд може да постане Абу Даби. Али морамо много више да радимо и то као Европљани, а не као Арапи. Наравно, са Џорданом на челу. Наше царство постаће коначно земаљско. Уз Тонија Блера где ће нам бити крај.
Како радити и живети у таквој Србији где су сва звања и знања углавном купљена. Градимо Београд на води, а немамо канализацију у престоници. Продајемо светским богаташима неизграђене апартмане и пословни простор, а оно што имамо на много атрактивнијим локацијама и по много повољнијим ценама нико неће да купи.
Четири милијарде које би у најави требало наводно да добијемо већ смо потрошили. Како функционисати у држави где возови иду спорије од “ћире”, а до Црне Горе путују два дана. Какав закон спровести док се на путевима у Србији гине брже и ћешће него у Украјини. Како пословати у земљи кад се Црвеној Звезди, некадашњем европском и светском прваку и актуелном шампиону државе у фудбалу, искључује струја и прети испадањем у нижи ранг. Немамо мапе постојећих клизишта, противградне ракете су траженије од злата. Причамо о запошљавању, док грађани свакадневно остају без посла и прихода за живот. Најваљујемо изградњу споменика Гаврилу Принципу на Калемегдану, а после постанемо једина држава у Европи која није званично обележила 100 година од Првог светског рата. А били смо победници. Каква је то држава чији председник одлази на Косово за Видовдан и отвара споменик Милошу Обилићу као да је овај јуначки погинуо само да би Бриселски споразум почео што пре да се примењује.
О раду највише причају они који никад ништа у животу нису радили осим што су се бавили политиком. Грађани Србије су на својој кожи најбоље осетили колико је то тежак и одговоран посао.
Најава да би се премијер могао повући уколико његов рузвелтовски план не успе, није реална, али даје пуно разлога за оптимизам. Пре тога би свакако требало да направи листу оног шта је он конкретно добро за Србију урадио у протеклих двадесет и више година, потом да претресе учинак чланова његове владе и странке, а онда нека крене у оцењивање сваког грађанина појединачно.
Овако, држава у којој се премијер обраћа народу преко Информера унапред је осуђена на суморну будућност, народ који то чита и слуша остаће без икакве перспективе, а већина која то посматра нажалост се више ништа не пита.
Зато рад, рад и само рад. Акција одмах.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.