Вести
17. 06. 2014.
Најслабија карика
Не може човек да направи паузу ни два дана а да се не догоди неки хаос. Иако нисам био у Србији почетком прошле седмице (службени пут у Берн на годишњу конференцију ОЕБС-а о заштитницима људских права), видим да се свашта дешавало.
Главно питање које ме од повратка крајем прошле седмице опседа, осим тога да ли ће Холанђани бити светски прваци у фудбалу, јесте да ли ће новинари бојкотовати конференције министра просвете Срђана Вербића. Ако мислите да је реч о случају Мегатренд или сумњивом докторату министра полиције за који се испоставило да Министарство ипак има механизам провере његове веродостојности, нису у питању ти скандали. То су све случајеви који су право огледало стања у друштву у којем државне институције већ деценијама систематски обесмишљавају сваки таленат, рад, вредност, напор и знање. Као у оном квизу Најслабија карика - што си талентованији и имаш више знања, то ћеш се пре наћи на мети оних који би да те избаце. И избаце те, елиминишу лошији од тебе! Такозвани тријумф медиокритета.
Далеко од тога да се министар Вербић нешто замерио медијима. Али има везе с њим. И те како. Његов шеф кабинета и саветник Немања Ђорђевић баш се истакао. 'Ладно човек прекинуо министрову конференцију за новинаре јер се "новинари нису држали договорене теме о малој матури" и додао да он "може да прекине прес конференцију зато што је шеф кабинета". Другим речима, може му се!
Да све буде забавније и инфантилније, поручио је новинарима - "Ја сам крив, мене мрзите". И шта се десило? Па ништа! НУНС је послао саопштење у којем осуђује овај поступак, новинари који су били на тој конференцији су је напустили. И ништа! Појео вук магарца, што рече моја баба.
Да се не лажемо, свака власт воли да има новинаре на својој страни... И свака покушава да их злоупотреби и баци. Данас у Србији, ако нисте приметили, имате потпуно јасну медијску ситуацију. Скоро сви медији су продржавни. И штампани и електронски. И они на државном буџету и они који то нису. Медијска сцена у Србији је добила и такозване државне таблоиде, које власт "храни" ексклузивним информацијама. То је довело до тога да државни медији, таблоиди и као "слободни независни" медији, користећи назови независне интелектуалце, бесомучно нападају оно мало независних медија који имају иоле критички осврт на рад власти! А све то под формом слободе мишљења. Другим речима, сами медији не дозвољавају другачије мишљење, осим ако није провладино! Свако има своје разлоге. Неко зато што добија информације из Немањине 11, неко да би избегао плаћање пореза држави (!), а неко зато што су тако навикли, па не би да мењају деценијску праксу. Нема лакшег и једноставнијег избора него бити уз власт. Мозак искључиш и чекаш директиву. И после се, махом млади новинари, чуде кад дође до ситуације као са овим Ђорђевићем из Министарства просвете.
Мирне душе могу да кажем да су новинари сами криви што су постали потрошна роба политичарима. Шта мислите да би се десило да се новинари одлуче да бојкотују конференције рецимо министра просвете? Па ништа. Зато што би прво новинари државних медија тај договор срушили, јер не би да се замерају политичарима, пошто је, јелте, већина медија у државном власништву, укључујући и агенције.
Само једна примедба на случај министровог шефа кабинета. Пошто се данас сви позивају на премијера Зорана Ђинђића, ред је да се подсетимо да је Ђинђић, док је био и председник ДС-а, али и премијер, на свакој конференцији за новинаре и у свакој јавној прилици, а било их је сваког дана колико год хоћете, стајао испред новинара и стрпљиво одговарао све док су новинари имали и најбесмисленије питање. Није се бунио, није зановетао, нити је колутао очима и слао пи-арове да спречавају новинаре да раде јавни посао. И тако је остало до краја.
Данашњи назови политичари се плаше новинарских питања, не зато што су непријатна, него зато што немају или не знају шта да одговоре. Разлика у квалитету - Премијер лига и Бетон лига.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.