Вести
12. 06. 2014.
Шта намераваш да учиниш?
Слушам премијера ових дана. Као и сви, уосталом. Освојио је право да даје изјаве и води политику која ће одредити будућност нас и наше деце.
И питам се приличи ли, заиста, лидеру и мушкарцу који иоле држи до себе да упорно лебди између завера и екстатичних јадиковки? За актуелног премијера то је модус вивенди, рекло би се. Или барем корпус саопштења и изјава. Како било, најновија, који су амбасадори у Србији оценили као „бизарну“, а ОЕБС одржао тим поводом вишесатни састанак, гласи: „Многи из међународне заједнице, чак и неки амбасадори врше притисак на медије и воде кампању против мене и моје породице.
Довољно сам јак и имам довољно снаге да се супротставим свима који нападају моју породицу. Ми смо мали а они су велики, али то не значи да не треба да браним слободарске традиције нашег народа. Шта је мени политичка функција? Па шта ако останем без функције?“ Поручује ли то председник наше владе да се сад и свет уротио против њега, лично?
Како другачије протумачити речи: „Неће ме ућуткати (ОЕБС), ја говорим истину, они лажу“? И тако из недеље у недељу. Од кад је премијер, захваљујући френетичној потреби за пажњом, изјавама, чињењем и акцијама које не потпадају под опис посла једног председника владе, од тридесет минута вести заузима првих петнаест.
Примера помањкања визије, али и части и морала, гледамо у изобиљу. У афери лажних диплома, на пример, која данима потреса јавност, а чији се актери суштински ругају знању, образовању, честитости и напорном раду осталих поштених грађана. Од председника државе, преко министра полиције, гувернерке Народне банке, до саветника за националну безбедност, а ево и градског архитекте, не прође ни дан а да не исплива још неко из власти ко тешко може да докаже где је и како стицао знање потребно, али и прописано, да управља државом и њеним органима. Премијер је аферу оценио као „глупу“.
У једном се слажем с премијером: да, глупо је што ће фалсификатори биографија и диплома, плагијатори туђих идеја, преписивачи говора и носиоци лажних титула остати наизглед прваци и узори друштва. Али, он није мислио на то. Није мислио ни на чињеницу да је тужно што ће сутра вредна деца бежати главом без обзира из ове земље у којој власт постаје склониште за пропале ђаке. Као ни на то да ће нека друга деца оправдано питати родитеље: „А што да учим кад је довољно да имам прејаку амбицију, глад за влашћу, жељу за присвајањем туђег, потпуно одсуство морала, одговорности и визије, да бих успео? Диплому ћу да купим.“
Питам се понекад и, кад овакви лидери и мушкарци дођу кући, кажу ли им бар чланови породице: „Неће ти ваљда државничко наслеђе бити пропала земља у којој необразовани и неспособни доносе најважније одлуке? Шта намераваш да учиниш?“
Требало би.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.