Вести
05. 06. 2014.
Паника у Зоо врту
Комедија у Србији никад не успева боље, него у цензорска времена. Као, на пример, сада. Забрани Србима да кажу оно што их тишти највише, и добићеш што си најмање желео: јавно критичко мишљење. Ово „најмање желео“ односи се, наравно, на власт. Сад, пошто је у нас настојање да заузда критичко мишљење обавезан програм свих власти, Срби тврдоглаво опстају и као један од најдуховитијих народа.
Није утврђено како, али комедија се у нашем народу изделила, у смислу поджанрова, по сегментима друштва. Лакрдија се успоставила као део резервисан за власт. Власт од ње не одступа, а нарочито јој је склона, видели смо, у време ванредних ситуација.
Тако се, на пример, неки дан наш председник провозао с председником у гостима кроз поплавом опустошени Обреновац. На некаквом војном камиону, све одмахујући руком с отворене платформе, показао је госту, а и свету, шта за нас чини наша власт. Заглибљени у расчишћавању оне беде што остаде за поплавама, мештани су се захваљујући свом председнику осетили као становници зоо врта.
Следствено жанру који заступа, партијски, државнички и лично, премијер је у отвореном писму оптужио представнике ОЕБС-а да против њега воде „најпрљавију кампању“. Објављују неистине о Србији и ноторно лажу да влада спроводи цензуру и гаси интернет-сајтове. Па је затражио хитно извињење или доказе.
Збиља! Угасили су их само десетак, да не набрајам које, сви знамо. Шта се диже паника око тога, и то не на фејсбуку, па да их, следствено, похапсе, већ се сад паника шири и на европском нивоу?
Поплаву комичних коментара од пре неки дан изазива и анализа доктората министра полиције. Не видим шта је ту смешно. Ако је лакрдија владајућа политичка доктрина, што и он не би допринео, ликом и делом?
Сатира је оно што лакрдијаше највише плаши. Јер, крхко ментално здравље нације, поред толиких лакрдијаша у јавном простору и на власти, одржавају појединци, сатиричари. Један од таквих, који јавни простор користи у хумане сврхе, је Зоран Кесић. Његове вести, с такозваним одушком на крају, имају оно за чим, с влашћу каква јесте, посежемо стално. Или, како би „comic relief“ с енглеског превео Кесић: „Само тренутак, да се олакшам.“
Критика власти је жанр на коју се политичари, нарочито кад су у успону, најрађе ослањају. Кад се попну на позиције о којима су сањали, гушење истог им је први циљ. Каква, бре, слобода изражавања, која од нас у јавности прави оне најсмешније становнике зоолошког врта, рећи ће власт? Нећете ваљда да народ заиста схвати на кога личимо кад, уместо да доносимо озбиљне одлуке, обично машемо рукама и чешемо се по глави? Постоји једна одлична српска сентенца које би, приликом гушења медија, требало да се сете. Она гласи: Ко не разуме шалу, треба га озбиљно зајебавати.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.