Вести
03. 06. 2014.
Крици из прошлости
Класично српско „мож-да-бидне-не-мора-да-значи“: под ногама све снажнија и све злослутнија тутњава медијске (ауто)цензуре, над главама, у истој тој медијској стварности, лебде облачићи лаке зајебанције, шатро духовите опуштености и лагодног башмебригизма.
Илити, док ретки медијски аналитичари или независни интелектуалци, понеки функционери новинарских удружења и асоцијација, и они активисти из невладиног сектора који још држе до свог достојанства и поноса, усмеравају пажњу друштва на крајње алармантно стање у српском јавном простору и мњењу уопште, уз све чешћа озбиљна упозорења која тим поводом стижу из званичне Европе, ту и тамо у новинама, или у радио и телевизијским емисијама, освану или заноће прилози који се, као, спрдају са Александром Вучићем, уобичајеном персонификацијом све чешћих забрана у медијима, (ин)директним упозорењима новинарима, обарањима интернетских сајтова, или елиминације Фејсбук и Твитер профила и налога непоћудних аутора.
Да се разумемо, уживам у доскочицама Зорана Кесића, гласно се смејем због карикатура Кораксића и Сомборца или понеких текстова Драже Петровића... Али! Такви ангажмани људи са најчаснијим намерама већина домаћих медија - оних бесрамно покорених српском канцелару и протагонистима његовог режима - искоришћавају као доказ некаквих слобода речи и дела ту у Србији.
Није стога време само за смех и духовитост. Оно је - то наше време - нарочито у српским медијима, крајње озбиљно и урла за неустрашивом и одговорном акцијом свих који држе до демократије и основних људских права.
Тек тада ће ови набројани примери имати пун смисао и бити украс овдашњег медијског простора.
Крик из прошлости: оловних, па крвавих деведесетих година минулог века, у време такозваног Шешељевог закона о информисању (у педантној и непоколебљивој изведби у пракси тадашњег министра Вучића), у време дакле, жестоких прогона новинара, привођења, суђења, затварања редакција... Слободан Милошевић, апсолутни господар наших судбина, пред госпођом Холбрук, високом функционерком међународног новинарског удружења, шепурио се цитирајући неке реченице из дневника Наша Борба, или јој показујући Кораксове карикатуре, кључних доказа - по диктатору - неспорних и големих медијских слобода... Разумемо се, верујем. Јер врло „мож-да-бидне“ и веома „значи“!
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.