Вести
17. 05. 2014.
Суша с брадом
Зар може човјек тако потпуно успавати своју савјест? Зар може прекинути мисао, као конац, и забранити себи размишљање о посљедицама, не желећи да зна за њих? Ето, изгледа да може...
НАГОН нас брани потпуним заборавом, да би нас спасао од мучења због одговорности... Меша Селимовић
А био је тако добар концерт, прави панкерски... Док нису почели да звоне телефони и стижу СМСови.
„Оклеветао те онај брадоња из 'Блица' на ТВ, каже да си величао Младића, да су те зато сменили, ништа Тадић, Шапер, Џеси, Крле..." Ко, шта? Веселин! Нема шансе, то је мој колега, иста говна једемо! „Јебо те колега. Погледај репризу..."
Погледао сам. И ево трећи дан покушавам да откријем који те то НАГОН, Веселине, водио да онако масно слажеш, да без блама прећутиш оно што још како добро знаш, да се направиш и луд и глуп, оклеветаш, устанеш и одеш... Који те то инстинкт тера да једног главоњу кога су одавно скратили за главу и протерали у шуму поново мрцвариш, што ли се играш Ијудским животима ко СНС страначким саопштењима?
Је ли то колегијално, И људски, можда политички коректно? Каква ти је то неправда нанесена у младости па је сада на мани калиш? Је ли био ујак или стриц? ИИ ти мајка сису није дала, већ те по челу прскала, плазећи се теби гладном... Чему све ово? Није то због фирме, Веселине, знамо то ти и ја, и они у фирми. Не радиш ти то да би спасао углед велике компаније. Да је браниш, Веселине, не би је све ове године за ситне паре продавао. Бусаш се пред камерама, о препоштени, како си био громада савести, критичке јавности, како је влада Цветковића, без Мачека, стрепела од тебе ко Бела Лугоши од белог лука.
Све те слушам, па се лупих по челу: па значи зато си ме ономад, док смо још били под истим кровом, звао и молио да не пуштам у штампу оне марифетлуке Млађине, нудио заузврат ексклузиве. Ја будала мислио ме зовеш што си њему нешто дужан, па нисам пристао... А ти си заправо хтео да спасеш мене, млађег колегу, па да ти цепнеш Младу посред чела и насловнице, да ја не би главу губио.
И онда кад те Крле звао, после нарученог интервјуа у „Франкфуртер алгемајне", где ме Краљ Боки оцинкарио у ЕУ како ширим „антиевропски дух" по Србији, ти си мислио да ми леда чуваш кад си организовао мезе и шампањац за журку, не знајући да ће на тацни служити моју главуџу, без јабуке.
Гиљотина је пала који сат раније, кад ми је чика Рингијер саопштио да у року од одмах напустим фирму, а онда отишао да то залије скивијем са тобом и Борисом. Али откуд си ти то могао знати.
Ни што ниси могао знати ни шта пише у клеветничком писму сроченом на Андрићевом венцу, преведеном у Бундес амбасади, а парафираном од стране његове екселенције Волфрама Маса, које је дипломатском поштом, под ознаком „хитно", одлетело на адресе у Цирих и Берлин, на руке нашим газдама...
Али неким чудом си знао и преда мном се излануо. Сећаш ли се, Веселине, као што се ја сећам, несрећнога Боре Чорбе и наслова са последње стране у дану Младићевог хапшења? Памтим још твој брижни, сапатнички глас, тапшање по рамену... Није ваљда, Веселине, да си заборавио и то кад си, дан након моје смене, а да те нико није терао, објавио текст са детаљима интерног састанка власника фирме са запосленима, у коме си, контра компанијског саопштења, у коме је писало да сам смењен због „различитих погледа", оправдао моју смену „подржавањем ратних злочина". Није ваљда да си сметнуо с ума и кад си, ко без главе, дотрчао у редакцију да се извињаваш и правдаш то „уредничком грешком". Неће бити да имаш тако лоше памћење... Кажеш, Веселине, да сам величао Младића.
Видиш, можда и јесам, наивно верујући да је човек невин док се не докаже супротно и да није пристојно ни у духу европске традиције некога прогласити злочинцем пре него што суд то докаже. На срећу, ти немаш такав проблем. Ти си и мене и Младића осудио без доказа и пороте. Младића још првог дана, у ретко „потресној" колумни на другој страни „Блица", док мене ево осуђујеш већ четврту годину. И није ти доста.
Гледам те, Веселине, у Сарапином „Проблему" и Сушу преко пута. Тебе с брадом, њу без браде и мислим се: „Зашто је Бог понекад тако суров неком даје, а другом узима?!" Кладим се, ето, да ти, такав смеран, ниси ни имао намеру да изговориш оне гадости о мени, али кад си чуо њу како то ради без браде, ниси имао избора. Знам и да те зној облио кад је Суша, правдајући то што се НУНС није огласио кад су сменили Љиљу Смајловић, изговорила кључну реченицу, ону даје „Смајловићка имала своје удружење"... Како сад, леб ти јебем?! Ста да кажеш а да надмашиш такву Ијигавштину...?!
Ал' си се, фала богу, брзо снашао. Контам нешто, Веселине, ниси ти крив, сам сам себи чорбу запржио. Ето неки дан, за малер, насмејах се оној брадатој жени на Евросонгу. Признајем, би ми мало смешномало гадно. А онда се угризох за језик схватих да брадата жена и није најгаднија ствар која може човека да снаде.
Докле је тебе, Веселине, Гоце Суше (за Дмитровића сумњам, али немам довољно доказа, па не могу да судим) и осталих шуша, српско новинарство не треба да брине. Биће у овој земљи вазда и Шкора и Љиљана и Антонија, гушиће се професија у говнима неслободе и зависти, продаваће се губер за мизерне цвоњке и ситна задовољства. Али нека, ваљда ова земља и не заслужује боље. Остај ми здраво, Весели мој, харај и даље, још најмање 17 година, и нека ти сваки дан буди сећање на оно што си могао да будеш, а ниси смео. И на оно што си смео, зато што ниси могао.
Гледам те, Веселине, код Сарапе у „Проблему", и Сушу преко пута. Тебе с брадом, њу без браде и мислим се: „Зашто је Бог понекад тако суров неком даје, а другом узима?!"
.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.