Вести
08. 05. 2014.
Знамо ко овде воли да краде
Новине пишу (а пси лају) да у Алексинцу, али и другим градовима, делује организована група Рома која киднапује псе и потом од власника за љубимце тражи новац. Уколико им превара не прође, тврди се, псе шаљу у ринг са питбуловима. Наравно, полиција не реагује, из чега се може закључити: или зато што је у дилу са починиоцима или зато што су њени припадници, ето, просто, лењи. Шта није у реду са овом сликом?
Циљ ми је да, анализирајући текстове који су се бавили овом појавом, покушам да докажем колико је дубоко расизам укорењен у нашем друштву, али и колико су новинари који су извештавали о киднаповањима, не чак ни непрофесионални, већ пре свега несвесни сопствене улоге. О било какавој новинарској етици, макар у овом случају, сматрам, сувишно је и писати.
Кренимо редом. Један српски таблоди недавно је устврдио да ромска псећа мафија у Алексинцу киднапује псе и организује борбе. Тачно девет портала из наше земље и четири из региона пренели су овај текст, а трагом ове информације потом су пошли и неки “озбиљнији” медији. Један такав “озбиљнији” дневни лист је објавио да нема званичних информација колико је паса украдено, ни да ли се пси уопште краду, али је не наводећи извор, констатовао да се у Београду у просеку дневно украде десетак паса?! На порталима који су пренели написе из таблоида, коментарима су се редом јављали згрожени читаоци (власници паса) и тражили од надлежних институција да реагују. Поједини читаоци су указали да се пси краду и потом одводе у борбе и у местима где они живе – у Новом Саду, Крагујевцу, Нишу, Београду…
Девојка из Алексинца која сумња да је њеног пса Фриду киднаповала организована група Рома, (“а ко би други”, рекла је) основала је фејсбук страницу “Стоп криминалу са псима. Спасимо своје љубимце”. Група је у тренутку када је овај текст писан бројала 660 чланова.
Шта смо могли да сазнамо из текстова који су објављивани? Сазнали смо да полиција у Алексинцу нема информације о киднаповању паса и да им нико од грађана није поднео пријаву. Са друге стране, од особа које тврде да су њихови пси били жртве организоване псеће мафије чули смо да се – без конкретних доказа – “зна” да псе киднапују Роми и да постоји сумња да, уколико не успеју да наплате новац од изнуде, Роми псе користе у борбама.
Такву сумњу изнео је Душан Живковић из Алексинца који је за Б92 рекао да мисли (сиц!) да је његов пас пре него што му је био враћен био шивен. “Ако је био шивен, неко га је користио као мамац за друге псе за борбе”, закључио је Живковић. Из изјаве није јасно ко му је пса вратио нити да ли му је неко тражио откуп. А наравно, остаје нејасно и зашто свог љубимца, ако је већ сумњао да је његов пас ушивен, односно да је био растргнут у борбама – није одвео код ветеринара?
У изјавама већине саговорника на ову тему – која је дакако проузроковала страх власника за сигурност њихових паса – може се уочити једна правилност. Четири “жртве организованог криминала” убеђене су да су им Роми украли псе, јер су им на њих доборнамерно указали њихови комшије и пријатељи.
Овакве претпоставке нису тумачене као предрасуде, већ као скоро необорив доказ медијима да презентују јавности ко је крив зато што пси нестају. Дакле, Роми. А он (доказ) врло лако може бити истинит колико и она реченица Данила Бате Стојковића у филму “Ко то тамо пева”, када се на ироничан начин подсмева овдашњем менталитету: “Сви знамо ко воли да краде”. Такође, ниједан од медија није поставио макар реторичко питање или барем указао на могућност да су неки од паса који су нестали, сами отишли од куће, а да касније нису знали да се врате. Као што су то, рецимо, учинила два пса доле потписаног.
Да ли је заиста било случајева киднаповање паса или не и да ли заиста постоји псећа мафија показаће истрага полиције – уколико се, наравно, процени да треба да буде спроведена, или уколико неко од грађана буде поднео пријаву против “киднапера”. Званичних података о крађи паса, бар што се тиче Алексинца и Београда, нема, а када нема података онда је то ситуација слична вери у бога. Ако верујемо у њега онда он постоји, а ако не верујемо – не постоји.
Сигурно је једно: анализирајући новинске објаве, може се лако уочити да је већина закључака донесена исхитрено, да су неке информација стваљене у већ унапред одређен контекст, а да су неке информације очигледно биле – полуинформације. Са очигледном намером да се за све окриве суграђани Роми. Што је наравно згодно. Они сигурно неће тражити деманти. Или, чак и ако се на такав корак буду “усудили”, уредници новина које су их без доказа оптужиле за организовани криминал, неће их узети за озбиљно.
Аутор је новинар из Београда.
Коментари (1)
Остави коментар05.03.
2018.
Znamo ko ovde voli da krade
Poštovani,
Одговориprvi put vidim ovaj tekst , i prvi put ove optužbe,jer blago je reći prozivke na moj račun.
Nikada nisam rekao da Romi JESU krivi za nestanak mog psa.
Predstavili ste me rasistom, i šta sve ne !
Ali, to već nije moja stvar. Jer: kako olako je jedna strana označena, tako sam i ja označen ksenofobom.
Da, ostale greške su moje (nisam prijavio nestanak psa, nisam odveo psa kod veterinara...), ALI jedno nije moja greška: nisam upirao prstom...