Вести
23. 04. 2014.
Меди(ј)ологија
Новинарство у Србаља како год им се држава звала од Давидовић Мите вакта и Новина Сербских, па до дана данашњих, зна и бележи ређе лепе и лагодне, чешће ружне и туробне године, историјске околности и људе у њима.
Дакле, тако и времена релативних слобода, али и апсолутних тиранија, оне ретке владаре склоне слободној мисли и писму и оне, нажалост, многобројније као испод истог наковња исковане навек спремне да у новинама и новинарима, виде искључиво субверзију, сталну опасност и непријатељство која ће по њима! пре или касније, показати своју злу ћуд.
Памтим Брозов социјалистички апсолутизам у којем су, ипак, постојали строго контролисани оквири за паметну лепорекост, за завидни стил, за у тим оазама слободе одличне новинарске школе за надарене и посвећене полазнике; доживео сам (и преживео) Милошевићев деспотски национализам и ратнички примитивизам; презирао Тадићеву медијску самољубљивост и свеопшту подршку истој.
Све без имало стварног покрића...
У тим, наоко, различитим околностима за журнализам, било је некаквог реда. Знало се ко је ко, ко се и како занатом бави и због чега и кога то чини. И у Титово, и у Слобино, и у Борисово време новинари су губили посао, били склањани у медијску сенку, укидана им је сарадња...
Постојале су идеолошке комисије и у њима, за чистоту мисли и дела, задужене појединце, функционисале су идејнополитичке диференцијације, разне су „џеси“ или кабинетске муд(р)оње, окретали уредничке телефоне и интервенисале у циљу неговање прелепог и препаметног лика љубљеног им вође. Код Броза су, по устаљеној пракси, политички грешни померани у, рецимо, спољнополитичку редакцију, културну, спортску... Или су, по казни, редиговали дописничка мудросерисања или лекторисали неписмене будалаштине оданих и подобних.
Милошевићеви чауши, уз свесрдну помоћ Шешељевих „истеривача духова“, су организовали јавна прозивања за недовољни патриотизам, измишљали, одвратно и бесрамно, некакву сарадњу са непријатељима народа и државе, индексирали такозване стране плаћенике. Тадићеви безвезњаци и подрепаши, охоли а моћни, силеџијски су притискали уреднике и газде медија да прекину сарадњу са неподобнима...
Али, рекох, знало се реда у тим системима и, што је важније, функционисали су и некакви путеви за преживљавање неподобних. За опстанак! Постојале су алтернативе. Најмање у време првопоменутог, највише, ипак, код овог последњег. Данас? Проблема нема! Ред је савршен. Систем удворништва и улагивања функционише беспрекорно. Сем болно занемарљиве мањине појединаца и још мање медије у којима исти битишу, на делу је свакодневно изражавање дегутантне љубави и невероватне дозе да ли и искрене ? посвећености лику и делу Александра Вучића. (Ауто)цензура је кобно преплавила српско новинарство.
Мислим, наравски, на оно политичко, или, макар, на новинаре који се политиком и политичарима баве. Вучић, отелотворење актуелног режима, је у последње две године, пре свега зарад некритичког ангажмана тог споменутог дела домаћих медија, постао одлучујућа, незаобилазна вертикала нашег колективног живљења. У сваком смислу. У сваком сегменту. Од политике до спорта. Оса око које се све врти.
То, наравски, није добро. Никако! Ни за друштво у целини, али ни за Вучића самог. Новинарство, медији генерално, морају бити онај витални, контролни стуб у сваком демократском друштву. Бити, зато, критичан према Вучићу и људима око њега, постаје питање менталне хигијене. Другости, која може бити и добронамерна.
Делотворности чак, самим тим што није део хорске, предвидљиве аполегетије. Ономад сам написао да ми то све личи на колективно пре свега новинарско! дување џиновског балона. А, исти је сваким даном, све већи и већи и већи...
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.