Вести
20. 07. 2009.
Омаж новинарству чињеница
Смрт новинара Волтера Кронкајта (92) у Њујорку овог викенда неће бити датум за памћење само у Америци, нити је само тема америчког новинарства.
Кронкајт је и као агенцијски новинар и као ратни репортер (Други светски рат) и извештач с Нирнбершког процеса, први шеф московског бироа једне америчке телевизије, а затим пуних двадесет година (1961-1981) водитељ и уредник ударне емисије на тв-мрежи Си-Би-Ес постао личност којој су Американци највише веровали, како су показала вишегодишња истраживања и редовно милионско гледалиште (њих чак 18 милиона сваке вечери у просеку!).
Поверење читалаца и слушалаца овако изражено је веће од свих признања и награда ма одакле долазили, укључујући и сазнање да га је увек слушао и сваки председник САД, верујући у све оно што је говорио пошто је све било и поткрепљено чињеницама до краја провереним и без наводних тајних извора. У Америци пре њега овакав високи професионални рејтинг је на самом почетку развоја телевизије имао још само Едвард Мароу, који је и позвао у свој тим младог Волтера Кронкајта.
Мароу се јавно супротставио сенатору Макартију који је на почетку хладног рата „чистио“ све у сфери уметности, новинарства и јавности уопште оптужбама да су издајници и комунисти. Оно што је остало као највиши стандард јесте да се овај новинар лову на вештице супротставио - чињеницама. За сваку оптужену личност је аргументима (фактима, истином) побијао макартијевске лажи без обзира на то што су многе јавне личности у страху од судбине која је задесила све „издајнике” погнуле главу пред хистеријом прогона.
На Фесту пре две године у Београду приказан је и филм о Мароу, иначе номинован за Оскара 2006, „Лаку ноћ и срећно” (речи којима је завршавао своје емисије) који после тога није никада приказиван овде (нејасно је и да ли је био откупљен), али се појаво само 2007. на ДВД (Цинеманија гроуп, Београд) с преводом на српски.
Поводом смрти Волтера Кронкајта, такорећи у истом тренутку кад је вест објављена у суботу, реаговање новинара, али и свих јавних личности укључујући председника Обаму, било је да је био репортер, извештач, да је и као водитељ поштовао само доказане чињенице. Да није припадао данас максимално проширеном и уобичајеном „новинарству мишљења уместо новинарства чињеница”. Једном приликом упитан да ли је прешао ту фину линију од репортера ка коментатору рекао је да јесте сигурно само једном у Вијетнаму.
Сведочећи о ужасима рата речју и камером, извештај је завршио сумњом да се може победити. Касније су хроничари забележили да је антиратни талас нарастао после тога невиђеном брзином. Ипак, зато свој глас све до болести (прошле године) дизао је увек кад би слобода говора и јавне речи била угрожена. Многи су га зато називали „либералом” на шта је одговарао да је либерал човек који не подлеже догми било политичкој, било религиозној, да је то човек отворен за промене, дијалог, све засновано на чињеницама. Иначе, пред одлазак 1981. године када је имао 65 година одбио је - објашњавајући разлику између новинара и политичара - јавним обраћањем слушаоцима предлог милионског гледалишта да се кандидује за председника САД јер му - верују.
Оваквих личности у новинарству широм света (где такође цвета и жута штампа и Мердок), свакако је било и биће. И у „новинарству мишљења” развијеном захваљујући и новим технологијама (интернету, блоговима) - како је сам Конкрајт говорио - чињенице ће се увек поштовати и прихватаће их веома велики број слушалаца, читалаца. И оних на интернету, у блоговима, само ако се у друштву развија систем образовања пошто само незнање, одсуство образовања, може да угрози истину.
У сферу занимљивости, али и утицаја онакве америчке телевизије, спада да су добри водитељи називани у Шведској, Норвешкој и Холандији „кронкајтерима”.Овај детаљ у историји светског новинарства можда би могао данас и овде да буде само занимљив за професију-новинар да се сплетом околности не поклапа с расправом о новом закону о информисању у Србији, где се под изговором истине појављује текст ресорних министарстава и странака обликован као својеврсни кривични законик.
У некој врсти „модерног макартизма” где су некад неки издајници, а онда изненада патриоте и обрнуто у отпору према јавности, а на бедном примеру из центара моћи (било којих) финансираних политичких таблоида (врста жуте штампе на српски начин), Министарство културе (?!) ствара ремек-дело с циљем да кажњавајући новинаре исправи све што наводно недостаје у систему правне државе, од власништва до клеветништва. Упркос чињеници да се по многим постојећим законским одредбама могло стати на пут лажима у медијима. Ако је уопсте реч о томе.
Г. Логар
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.