Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Вести
17. 07. 2009.
Невидљиви креатори медијске конфузије
Поводом Предлога измена Закона о јавном информисању
Званично, као и у случају недавне измене Закона о радиодифузији, не зна се ко је иницирао и написао измене Закона о јавном информисању, зашто по хитном поступку и зашто поново усред лета као и неколико претходних година.
Незванично, сви су већ успели да замисле министра који гласно узвикује: „Нећете ви мени више тако бре, ја сам овде власт!“У тренуцима док настају ови редови убрзано се ради на поправљању поменутог текста измена и допуна закона под утицајем непланиране, можда неочекиване, у сваком случају нежељене расправе, која није требало да буде јавна, али ето, постала је. Неизвесно је, дакле, која ће верзија текста и са каквим променама доћи пред посланике, али чињеница да се уопште појавио текст Предлога закона о изменама и допнунама Закона о јавном информисању, у свом изворном тексту, веома је озбиљан индикатор стања свести креатора регулативе и заслужује пуну пажњу.
Нема никакве дилеме, „Курир“ је претерао, а има и других медија који на сличан начин скрнаве новинарску професију, крше људска и министарска права, занемарују етику јавне речи, не поштују законске одредбе о заштити деце или претпоставци невиности. То су појаве против којих се треба борити пре свега у самој професији, а и законским средствима која су нужна и у демократским друштвима. Проблем је у ономе што је у досадашњим реаговањима већ увелико уочено, и то потпуно исправно, да су предложене мере непримерене циљу, да су драконске, да ће произвести негативне последице у целој медијској сфери, а не само код оних медија због којих су, пре свега, предложене. Оно што се у праву зове „равнотежа оружја“ којим се друштво бори против кршења норми, овде изостаје.
Познаваоцима прилика у региону тешко је да замисле да би у било којој суседној земљи, а да не говоримо о другим државама централне или северозападне Европе, могао да буде састављен и у процедуру изјашњавања и изгласавања пуштен сличан текст. И када би желели да посегну за овако оштрим мерама, актери политичког живота морали би да се замисле над тим да су оне у супротности са европским стандардима и искуством, пре свега у супротности са Тачком 10. Европске конвенције за људска права.
Идеја о оснивачком капиталу од педесет хиљада евра за штампане медије, која ће највероватније изостати из предлога измена закона, могла је да падне на памет само неком ко апсолутно не познаје праксу и искуство демократског света у коме је оснивање штампаних медија дерегулисано, што значи да се они безусловно могу покретати. Бесмислена је и формулација која посебне обавезе ставља пред „штампано јавно гласило које се дистрибуира на територији целе Републике Србије“. Ко може да зна да ли ће се новоосновани лист дистрибуирати на ком делу територије? То у много случајева не зависи од воље оснивача, већ од материјалних, организационих и других околности. Уосталом, територијалност, сем код једног броја локалних или регионалних штампаних гласила, није чврста категорија као код електронских медија за које је један од најважнијих елемената у процедури добијања дозвола.
Претња медијима да морају да обуставе рад, дакле да нестану, да се угасе, ако се основни капитал смањи испод одређене квоте, незамислива је у демократским друштвима. Идеја предлагача је потпуно јасна: тужбе против медија који су се огрешили о закон, односно о нечија лична права и када се реше на штету тих медија не могу да се наплате, јер они немају новца. Таква околност може да буде разлог за ефикаснији рад пореских и инспекцијских органа и за деловање по другим законима, али не може да буде разлог за гашење медија. Гашење медија запрећено је још неколико пута у разним ситуацијама уз најаву енормних новчаних казни при чему се уочава неописива лакоћа множења досадашњих новчаних износа са двадесет.
Јавним гласилима се најављује да уколико у претходних годину дана имају блокиран рачун три месеца, морају „без одлагања“ да обуставе делатност издавања. Када је то - „без одлагања“, тек када истекне цела фискална година? Значи ли то да се медију који је прва три месеца у години имао блокиран рачун допушта да ради до краја године, а онда да се угаси? Шта је ту онда „без одлагања“?
Уз ове нејасноће још већи апсурд је казна која се предвиђа за оне који, упркос блокади рачуна од деведесет дана, не обуставе делатност. Они ће морати да плате казну од милион до двадесет милиона динара. Како ће неко коме је три месеца блокиран рачун да плати милионску казну? До сада се говорило да казне, које су биле много мање, нису могле да буду наплаћене. Како ће онда ове које су знатно веће? Откуд само месец дана после одлуке Владе о помоћи медијима због веома лоше материјалне ситуације, заборав да та ситуација још траје и како је могуће пренебрегнути могућност да оваква мера погоди било који медиј, и онај који најкоректније обавља свој посао.
Предлог измена Закона о јавном информисању открива и друге индиције које најављују продубљивање конфузије у нашем медијском систему. Наговештава се регистар јавних гласила, али другачије него у радној верзији Закона о недозвољеном обједињавању и јавности власништва јавних гласила, који је недавно завршен. Да ли је то дезавуисање овог закона, у јавности познатог као Закон о медијској концентрацији и најава да он никада неће ући у процедуру усвајања иако је одавно написан и о њему обављена јавна расправа?
Оно што се чује, да је о изменама Закона о јавном информисању обављена селективна консултација појединих медија и медијских удружења, подгрева слутњу да се осим политичког утицаја, на медијску сферу све више одражава и утицај моћних гласила, односно капитала који иза њих стоји.Тешко је утврдити ко је саставио измене о којима је реч и колика је у томе била улога Министарства правде, а колика, иначе ресорно надлежног, Министарства културе.
Занимљиво је да је Министарство културе формирало радну групу за писање медијских закона, која се већ месецима сваке среде састаје у самом Министарству, а да нико из овог ресорног органа није консултовао ову групу експерата у погледу поменутих измена.
Међу разлозима за доношење измена наводи се и „уношење већег реда и одговорности у сфери медија“. Не спорећи да у самим медијима има неодговорности, тешко је не сетити се да највећи неред и неодговорност еманира сама власт, и то драстичним кршењима закона које сама доноси.
Незаконити избор три члана Савета РРА, приликом првог избора, смењивање генералног директора РТС и постављање новог од стране прве Коштуничине владе, политички притисак у Народној скупштини Србије да РТС директно преноси седнице, који и данас траје иако је својевремено обавезујуће упутство РРА, Уставни суд прогласио неуставним, незаконито власништво државе у „Политици“ и „Вечерњим новостима“, доношење противречних закона којима је заустављена, иначе законом утврђена приватизација локалних медија, само су неке од одлука власти које су изразито неодговорне, а које никада нису произвеле никакве санкције ни по појединце ни по институције.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.