Вести

17. 07. 2009.

Извор: Време бр. 967

Судови политичке воље

Димитријевић пита и зашто се "градим невешта" говорећи о "аутору" тог чланка, уместо о "ауторима", као што он чини. Вели да и ја, као и он, и многи други, "основано сумњамо" да је овај прилог имао више од једног писца и инспиратора

Војин Димитријевић се слаже да кривично гоњење српских новинара због подстицања на ратне злочине нема претерано великог изгледа на успех, али "не због непремостивих правних препрека, већ због одсуства тајанственог састојка који се зове ‘политичка воља’". А ја сам мислила да је проблем у томе што тужилаштво нема довољно доказа да су новинари чинили ратне злочине. Јер да има, не би кретало у лов на вештице пре дизања оптужница, нити би молило обичне грађане да прикупљају грање за ватру. И зато се жарко надам да "политичка воља" о којој говори професор Димитријевић неће бити довољна да се, у недостатку доказа, крене у лов на људе.

Мене управо брине то што је историја пуна примера како је лако осудити невине људе за злочине које нису починили, када за то постоји политичка воља. Ионако живимо у земљи у којој се превише тога дешава политичком вољом, па се и порез од власника таблоида утерује тек кад се стекне политичка воља главних коалиционих партнера у Влади Србије. Уместо владавине закона, имамо владавину политичке воље, а онај ко се тој вољи нађе на путу не може се увек ослонити на заштиту независних судова, нити на помоћ бораца за људска права, у које спада професор Димитријевић.

Примера ради, подсећам читаоца да се, после увођења ванредног стања 2003. године, Димитријевић у јавности појављивао као заговорник "гвоздене метле" за коју је у том моменту постојала "политичка воља", али и као уважени правни експерт који је установио да "ванредно стање није ограничило ниједно право које се не сме ограничити". Док су хиљаде људи притваране, да би недељама и месецима биле задржаване у затвору без контакта са породицом или адвокатом, професор је 17. априла 2003. Радију Б92 изјавио: "Нисам склон да жалим криминалце и да се бојим да ће они изгубити нека права".

За професора Димитријевића су притвореници већ у часу притварања били "криминалци" за чија се људска права не треба бојати, иако огромна већина њих после није оптужена. Готово је невероватно да тако говори било ко, а камоли професор права. Подсећам читаоца да је Уставни суд накнадно оспорио уставност ванредног стања, и да држава и данас исплаћује огромне одштете "криминалцима" чија су права оштећена. Можда би ипак било боље да су се правни експерти бојали да ће неки људи "изгубити нека права". Мени се, на пример, чини да би "гвоздена метла", та опасна аутократија политичке воље, ускоро могла захватити и српске новинаре, поготово ако неко не почне да већ сада о томе гласно брине.

Будући да ме Димитријевић на почетку ове полемике дисквалификовао као некога ко није студирао право, са интересовањем сам у новосадском "Дневнику" прочитала мишљење Јовице Тркуље, професора на Правном факултету у Београду, о овој теми. И, гле чуда, Тркуља се такође пита "да ли је сваки проблем у нашем друштву у надлежности суда", сумњичав је према "дубиозној намери" Тужилаштва за ратне злочине у Београду да пред специјални суд изводи српске новинаре, сматра акцију Тужилаштва "политички мотивисаном јер је усмерена на ислеђивање само новинара, а не и политичара – подстрекача на рат и злочине којих, нажалост, има на јавним функцијама и у власти". И додаје да "то што ми мислимо да је неко од новинара подстрекавао на рат неће помоћи суду да о томе донесе одлуку.

Да би донео пресуду, суд мора да повеже последицу и узрок, тј. да је лажни, злонамерни медијски извештај имао за директну последицу извршење ратног злочина. Без тога нема одговорности медија". (Цитати су преузети из текста од 12. јула под насловом "Закаснела лустрација новинара".)Димитријевић поставља питање зашто сам индигнирана текстом у "Експрес Политици" "Ћурувија дочекао бомбе", и тврди да се "не зна" је ли се Славко Ћурувија радовао бомбама, као што му се приписује у тексту. Па ме реторички пита: "Да ли се у њему (чланку у "Експресу") лаже, и како?" И наставља: "Ко ће и како утврдити како се тада осећао – а од тога би, према схватању госпође Смајловић, зависила одговорност аутора."Са лакоћом ћу одговорити на питање како се Ћурувија осећао. Да, у том се тексту лаже, и десетине нас који смо радили са Славком то сасвим поуздано знамо, и можемо да посведочимо и на суду, ако треба. Колеге су ме замолиле да говорим на последњем испраћају убијеног Ћурувије у априлу 1999. године. Тада сам, поред осталог, рекла:

 "На дан када је нападнута Југославија, Славко Ћурувија одржао је последњи редакцијски састанак ‘Европљанина’ и ‘Дневног телеграфа’. Увек ћу памтити две ствари које је тада рекао. Прва је била да неће правити новине за цензоре, а друга, да је агресија НАТО-а на Југославију незаконита, нелегитимна и неморална."Димитријевић пита и зашто се "градим невешта" говорећи о "аутору" тог чланка, уместо о "ауторима", као што он чини. Вели да и ја, као и он, и многи други, "основано сумњамо" да је овај прилог имао више од једног писца и инспиратора.

Рећи ћу зашто о потписнику текста говорим као о аутору, а не ауторима чланка. По природи посла којим се бавим, сумњам у све и свакога, али приликом писања настојим да своје сумње не саопштавам као чињенице. Очекивала бих да и професори тако раде.П.С. Господину Милану Добросављеву мораћу да останем дужна одговор. Бојим се да нисам добро разумела шта је он покушао да каже.

Љиљана Смајловић


Новинари сведоци
и новинари сарадници



Војин Димитријевић

Љиљану Смајловић нисам тужио суду, него се упустио у расправу око питања које редакција "Времена" сматра важним. Зато сам био и под утицајем свих њених јавних иступања у одбрану "угрожених" колега. Бојим се да после њеног "утука" ипак остаје оно што је битно – према њој, треба новинарима судити само ако су "плански, лажима наводили на ратни злочин". Одраније знамо шта је услов за то да је злочин стварно морао да буде извршен и да је починилац – неновинар – признао да га је починио прочитавши или саслушавши састав тог и тог новинара, који уз то мора бити и лажљив. Саме речи, сами позиви, само подстицање, само хушкање нису довољни, или се бар више због њих не може гонити због застарелости – на срећу патриотских посленика јавне речи.

С тим се, опет, не могу сложити. Кривична одговорност за међународне злочине не застарева. И по међународном, и по упоредном и по нашем праву, "лица која су планирала, подстицала, наредила, починила или на други начин помогла и подржала планирање, припрему или извршење" ратног злочина, геноцида или злочина против човечности "индивидуално су одговорна ...". Нигде се не тражи да је подстрекавање и позивање део неког ширег плана (то је тек тешко доказивати), нити да подстрекач и хушкач при том лажу.

Најбоља подршка тези да санкција због повреде етичког кодекса новинарске асоцијације не може да замени поступак пред судом долази од саме Љиљане Смајловић. Наиме, Мирослав Марковић, потписан испод текста "Ћурувија дочекао бомбе", "није искључен из УНС-а због тога што је утврђено да није ни био члан УНС-а"! (ово су њене речи, а не моја "неистина"). То је заиста лакрдија. Друге санкције, значи, нема. Они несрећнији одстрањени су из Удружења новинара Србије и тиме кажњени најстрожом казном, једином допустивом по правилима оваквих бораца за слободу штампе. Дакле, најбоље је да се нико ко убудуће намерава да у медијима позива на насиље не учлањује ни у једно новинарско удружење. Неће му/јој бити ништа, јер неће имати из чега да га/је избаце!

Ово је актуелније но што изгледа: у сличној је данас дилеми наше судство када одлучује хоће ли забранити организације попут Националног строја. Како да их брише са списка невладиних организација кад нису ни регистроване? Да су унете у списак и да пропагирају расну, верску и националну мржњу, ризиковале би да изгубе својство протоколисане организације. Нису ли регистроване, а то ипак раде, шта се ту може – нећемо ваљда кривично гонити политичке неистомишљенике. При чему позивање на злочин или подршка кривичном делу није ствар мишљења: преступник се не може свести на безазленог "неистомишљеника".

Љиљана Смајловић још пише да не зна зашто сам говорио о ауторима срамног позива на ликвидацију Ћурувије у множини. Немојмо се ипак градити невешти: и она и ја и многи основано сумњамо да овај прилог има више од једног писца и инспиратора и да то 1999. године у "Експрес Политици" друкчије није ни могло бити. Други коаутори дибидус нису били чланови УНС-а. Садашња председница Удружења очигледно је индигнирана тим текстом, али зашто? Да ли се у њему лаже, и како? Славко Ћурувија је стварно дочекао бомбардовање, као и сви ми. Јесте. Је ли се при том радовао, као што му се приписује у тексту? Не зна се. Ко ће и како утврдити како се тада осећао – а од тога би, према схватању гђе Смајловић, зависила одговорност аутора.

Не знам какви су то "политички разлози" који су наводно "актуелизовали" идеју о кривичном гоњењу подстрекача на ратне злочине, ваљда неумесну у овом тренутку општег помирења. То треба објаснити. Ја пак мислим да политичке побуде нису безусловно лоше. Политика је и припремање злостављања, масовних хапшења, пљачке итд., али је политика и планирање изградње болница, школа и путева. Многе наше странке несумњиво имају политичке мотиве кад најављују обрачун с корупцијом – а он свакако подразумева кривично гоњење извршилаца дела која је тешко истражити и доказати.

Љиља Смајловић каже да кривично гоњење због подстицања на ратне злочине сада "нема претерано великог изгледа на успех". То је, наравно, тачно, али не због непремостивих правних препрека, већ због одсуства тајанственог састојка који се зове "политичка воља". Зашто се онда толико брине због "стварања атмосфере и несигурности међу новинарима"? Вероватно зато што њени аргументи не могу да пониште грижу савести (оних који је имају), презир људи који ипак нешто памте, старе новине и већ помињани немилосрдни интернет, с кога мало шта може да се обрише, чак и после осамнаест година.

На крају, прећи ћу преко констатације да "слобода ... каткад мора да се брани и од људи који за себе мисле да су највећи борци за слободу и људска права" као преко лошег вица или помодног напада на "политичку коректност". Морам ли да поновим како кажњавање кршитеља људских права треба да послужи и томе да ти исти или неки нови опет не чине исто?

аутор је директор Београдског центра за људска права