Вести
07. 03. 2014.
О једној вечери и једном човеку
Господине Драгане Ј. Вучићевићу, борче за правду, истину и заклети Робин Худе, како о себи волиш да мислиш и желиш да други мисле.
Углавном они који те не познају, јер код њих можда и могу да прођу твоје приче о заверама, завереницима и једној вечери, од које си покушао да направиш, у најмању руку, самит „ђавољих слуга“, окупљених с намером да униште Србију каквој ти, „правдољубив“, тежиш, по ко зна који пут у својој каријери.
Јесте, истина је, Драгане Ј. Вучићевићу, био сам на вечери са господином Мишковићем (као и ти пре мене, толико пута). На „пропалој журки“, како је представљаш. Ушао сам на главни улаз, изашао на исти, не кријући се ни од кога, јер за то немам разлога. Савест ми је чиста. А, теби?
Тамо, на твоју жалост, нисам ковао планове о томе како да поделимо 100 милиона евра за рушење Александра Вучића. Био сам на вечери на којој је теби било место више него било коме од нас... али требало је имати петљу и образа па доћи!
Отишао сам, да знаш и то, из поштовања према човеку који је запосленима у дневном листу „Прес“, у коме сам ја био директор, а ти сувласник и главни и одговорни уредник, до последњег динара исплатио све што им фирма дуговала. И то из притвора, само неколико дана после хапшења. Ја сам ту вечеру схватио као моралну обавезу, што је за мене као човека значајније од чињенице да би ме неко због тога могао окачити на стуб срама. Рецимо ти, Драгане Ј. Вучићевићу.
Нас двојица, такође, добро знамо да том човеку, Мирославу Мишковићу, ти дугујеш много више него ја. А то што чињеницу да би - после свега што је учинио за тебе, требало да му палиш свећу до краја живота - доживљаваш као непријатну околност, то је већ твој проблем.
Можеш да бежиш, Драгане Ј. Вучићевићу, али не можеш да сакријеш оно што знају сви... Да си од Мишковића, као дугогодишњи главни и одговорни уредник ЊЕГОВИХ И ТВОЈИХ новина, добио све, што је, by the way, толико да се обичном човеку заврти у глави. Том човеку си, напослетку, и продао „Прес“, што данас панично негираш.
Данас тог истог Мишковића, у кога си се клео пред нама, твојим незгодним сведоцима, презиреш, прижељкујући да што пре заврши у затвору, ако је икако могуће на неки дужи рок. Све мислећи да ће то сахранити твоје мрачне тајне, које тако унезверено покушаваш да сакријеш од твојих садашњих властодаваца.
Тешко ће ти то успети, Драгане Ј. Вучићевићу, док год има довољно нас који можемо из прве руке да посведочимо шта си био и у шта си се претворио. А кад нас не буде, остаће уговори, папири, документа. А они не заборављају тако лако...
Зато понављам - на фамозној вечери теби је првом било место, да имаш образа, наравно, и да не болујеш од тешке болести селективног памћења... Ако мене питаш, ја сам само испоштовао човека који је исплатио дугове радницима фирме чији си ти био СУВЛАСНИК, а ја последњи директор, који је остао да вади кестење из ватре коју сте распалили, па оставили. Твоје дугове, Драгане Ј. Вучићевићу.
На крају, морам да признам да те ипак помало разумем... Данас је друго време, ти си други човек, заљубљен у неког трећег, а ту љубав свакодневно доказујеш тако што мрзиш и анатемишеш оне којима си се до јуче дивио. Шта да ти кажем..., сем да се надам да су твоје „верности“ свесни и твоји садашњи идоли. Пријатно.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.