Вести
05. 03. 2014.
Срећно, Соро
Никола Ниџа Тодоровић, новинар Фонета, и Драгољуб Дража Петровић из Данаса били су можда и најбољи тандем извештача Наше Борбе са протеста због изборне крађе 96-97. године. Радили смо заједно, било нас је више младих извештача, али Ниџа и Дража су одударали.
Прво су нас забављали својим препричавањем догађаја, а онда су тек седали за сто и писали текстове. Ниџа је увек озбиљно мерио речи, сто пута проверавао ко је шта рекао, а Дража уносио духовите елементе. Једном су се протести поклопили са неким црквеним догађајем и обојица отишли да прате скуп у Храму Светог Саве. Молитву водио покојни патријарх Павле, гужва била огромна, хиљаде људи у и испред храма, Ниџа и Дража се једва после пробили до редакције. Требало је написати извештај, али како кад су обојица били "заробљени" у храму из ког, због гужве, нису могли да мрдну? Ниџа се, ипак, расписао. "Брате Дражо, ово је најбоље, пишем неоптерећен чињеницама", објаснио је своју неуобичајену брзину. Извештај био стандардно одличан.
Као "универзалне незналице" новинари често имају ту привилегију да пишу "неоптерећени чињеницама", о стварима за које нису стручни. Ја тако много волим да пишем о спорту који нит ме занима нит познајем. Наравно, разликујем кошарку, фудбал, рагби, знам чак и шта је офсајд, али нит навијам (сем за ФК "Нови Пазар"), нит имам развијене такмичарске страсти, нит ми је јасно што се људи узбуђују око спортских резултата? Зашто онда, с времена на време, пишем о спорту? Зато што је спорт одавно изгубио прави смисао и постао друштвено-политичка тема.
Последњих месеци и ватерполо постао тема. Трофејни спорт у коме Србија има прилично успеха налази се пред нестанком. Клубови немају пара, Ватерполо савез пред банкротством. Онда, пре десетак дана, стигне вест да је Слободан Соро, некадашњи голман ватерполо репрезентације Србије, прихватио понуду Бразила да брани за ту репрезентацију. Претходно ће наравно постати држављанин Бразила, у коме живи и игра. Део Србије се узрујао, неки то малтене схватили као издају. На срећу, није прошао као мој земљак фудбалер Адем Љајић када је одбио да пева химну, али није ни Сору лако. Отписао му и пливач Милорад Чавић, онај што је напустио родну Америку да би пливао за земљу својих предака Србију, освојио неке медаље и остао запамћен због мајице "Косово је Србија". Ја га памтим и због тога што је толико кукао што нема стан у Београду, да је баш био досадан. Држава му онда купила стан, мада је по мени требало сам Чавић да га купи. Његов стан, његов проблем.
Разуме Чавић Сора, мисли да ће одлука неколико познатих ватерполиста да заиграју за Бразил популаризовати овај спорт који умало није испао са Олимпијских игара, али и поставља нека, по мени, глупа, патетично-квазипатриотска питања свима који се одлуче да играју за "страну" државу: да ли ће певати химну, носити с поносом капу нове земље, да ли ће им бити тешко кад изгубе... Одговара: "Тамо где вам није срце, не може да боли". Срце и душа могу да заболе из много разлога. Радиш свој посао поштено, трудиш се, плату не примиш, немаш стан, немаш за кирију, струју, храну, за децу... Химна и застава ту не помажу. Соро се није одрекао своје родне земље и народа, већ паметно прихватио понуду која ће му помоћи да реши основне егзистенцијалне проблеме. То раде многи, па што не би и спортисти? Селектор Србије га и није планирао за репрезентацију, а Соро плату у ВК "Партизан" није примио целу годину. Срећа те му се пружила шанса да оде у Бразил. Зато пуно среће, Соро. Или на португалском "боа сорте".
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.