Вести
03. 03. 2014.
Срећан избор
Слободна национална телевизијска фреквенција, преостала од укинуте ТВ Авале, никако да буде додељена. Радиодифузна агенција већ месецима не успева да се одлучи између једина два кандидата – ТВ Нове и ТВ Коперникуса.
На страну утисак који та ситуација ствара у погледу рада независног регулаторног тела – за неке ће то бити знак темељитости и одговорности, за неке доказ његове нефункционалности и неефикасности. Али за све заједно као ТВ гледаоце право питање јесте какво би то добро могло стићи од још једног националног емитера, шта би то ново и другачије могла да пружи још једна телевизија с националним дометом.
За постојеће, и сада је довољно међусобне конкуренције и оне не посустају у покушајима да освеже програм. У прерасподели између ТВ Прве и ТВ Б92, које све мање делују комплементарно, овој другој припао је дневни квиз „Златни круг”, лака, неамбициозна тимска игра за коју, како се сама декларише, не треба имати знања, већ само домишљатости. С друге стране, „Потера” РТС-а толико је захтевна, озбиљна и строга да није чудо што мало који такмичар делује опуштено и ведро – и што мало који успе да освоји нешто новца. А кад награде нема, онда и такмичења ове врсте губе драж.
И док се забава – интерно схваћена у ширем распону жанрова (и вредности) – у већини наших телевизија сматра главним производом за освајање тржишта, Радио-телевизија Србије успева да задатим, за њу обавезним асортиманом оствари видљиву компаративну предност. Управо се потврдило да је Јавни РТВ сервис поново искорачио из матичног медијског домена у издавачку делатност и да је документарна серија Александра Диклића „Београд, вечити град”, прерађена у књигу, и у тој форми остварила велики успех.
О изузетности серије писано је овде пре тачно годину дана, под насловом „Мамути под Београдом”. Последња сада приказана епизода (преостају још четири од укупно 27) носила је назив „Вешала за генерале”. Била је углавном монотематска, пратила је готово у целини злодела нацистичких официра током окупације у Другом светском рату и њихову потоњу животну судбину. У том погледу разликовала се од доминантне драматургије серије која је смело избегавала строгост хронологије и фактографије, маштовито спајала личности и збивања повезујући их кроз просторне и временске раздаљине, укрштала јавно и тајно, званично и приватно, архивско и литерарно, научно и уметничко виђење историје града (и национа).
Али се одликовала истом приљежношћу у трагању за подацима, у систематизовању грађе и њеном брижљивом илустровању, истом јасноћом и прецизношћу ауторског става у оригиналном и сасвим индивидуализованом коментаторском гласу.
Имајући слуха, али и среће, РТС је својевремено пригрлио серију насталу у самосталној продукцији „Скордиск” и тако стекао сарадника чије идеје, могућности и таленти овим нису исцрпљени. Од Александра Диклића могу се убудуће очекивати нова гледалачка задовољства, а од јавног РТВ сервиса да настави да привлачи, подржава и подстиче овако креативне појединце.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.