Вести

09. 07. 2009.

Извор: Време

Погубна култура заборава

"Било би превише нејасноћа када истина не би имала видљивих ознака", рекао је француски филозоф Паскал (1623–1662). И после четири века ова мисао нас кристално јасно подсећа да се истина не да сакрити, увек оставља траг и пре или касније савременици или потомци откриће је, сагледати, и по њој судити о нашим делима и нама самима.

На питање које неколико недеља мучи јавност, а посебно један њен део, да ли треба и да ли је добро да Тужилаштво за ратне злочине покрене истрагу о улози новинарске професије у периоду 1991–1999. године, мој одговор и одговор Удружења које водим веома је директан и јасан – "да". Да није реч о овлаш изговореном "да", већ о јасној поруци, сведочи и то што је Извршни одбор НУНС-а једногласно одлучио да Тужилаштву за ратне злочине Србије поднесе кривичну пријаву "против Н.Н. лица (одговорних лица и новинара у Радио-телевизији Београд, Радио-телевизији Нови Сад, дневним листовима ‘Политика’, ‘Вечерње новости’ и др.) због кривичног дела организовања и подстицања на извршење геноцида и ратних злочина из члана 145. КЗ СРЈ)".

Сигурна сам да ће и пријава и разлози за њу наредних дана бити у жижи јавности па их нећу подробно износити, навешћу само два става из образложења: "Сматрамо да су пре избијања оружаних сукоба на простору бивше Југославије, на том истом простору у медијима, говором мржње и ширењем лажних информација вршене политичко-пропагандне припреме да се у јавности створи уверење о оправданости оружаног сукоба и у њему грубих кршења норми међународног хуманог и ратног права. Сматрамо, такође, да су то били правно недозвољени облици пропаганде и да су самим тим представљали кривична дела.

Овом приликом желимо да пре свега укажемо на то како су у тим активностима учествовала поједина одговорна лица и новинари неких медија у Србији. Сматрамо да су се они отворено ставили у службу тада актуелног режима подстичући и ширећи, пре свега међунационалну и верску мржњу, али и недозвољену пропаганду. Са још већим интензитетом наставили су своју активност и у току општепознатих оружаних сукоба на овим просторима у времену од 1991. до 1999. године."

О улози медија и медијских посленика у крвавом распаду СФРЈ говорено је у више наврата, на разним местима и форумима, а НУНС је током ових 15 година био њихов стални учесник указујући на флагрантно кршење професионалних норми. Сигурна сам да се релевантан број људи који су упућени у медијска збивања у Србији лако може сетити да је након вишегодишње неуспешне борбе да професију отме погубној политици разарања група новинара иступила из УНС-а и 1994. формирала НУНС.

Припремајући се да ове године обележимо и сумирамо рад, кроз наш "Досије о медијима" у више наврата смо анализирали и то време и разлоге који су нас натерали да се из угодног загрљаја државе одважимо на отворено супротстављање њеној рушилачкој политици. Зашто смо онда тако поступили, а данас поступамо овако, врло прецизно објашњава једна Пекићева сентенца из "Морала и демократије": "Лични је морал основа сваке опште политике. Будимо људи, грађани и Срби, али никада ниједну од тих особина, урођених или стечених, не жртвујмо другој. Ко почне са жртвовањем својих врлина – завршава са жртвовањем туђих живота."

Да ли је касно, како многи замерају препоручујући суд историје и времена? И ту је одговор кратак: историја је сувише спора, а ми смо већ изгубили много времена, захваљујући заборавности и олаком опраштању неопростивог, срозали смо новинарство на пропагандизам сваке врсте, без имало одговорности за написано и изговорено. Морам подсетити да је још крајем 2000. године Суд части УНС-а, искључујући га из чланства, Милораду Комракову таксативно замерио подстицање на оружане сукобе. Немам одговоре на питање зашто нису отишли даље кад су га означили кривим за тај злочин, зашто ми нисмо отишли даље и тражили истрагу, зашто није било лустрације, зашто тада надлежно тужилаштво (не за ратне злочине пошто је оно настало неколико година касније) није реаговало... Али знам да је крајње време да се девастирана мерила врате у редакције, да новинари опет постану новинари а не једнократни тужиоци и поротници без морала.

Истрага коју је Тужилаштво покренуло, а у том смислу и наша пријава, несумњиво може допринети свеобухватној ревитализацији новинарства. Ако ништа друго, натераће нас да се поново латимо кодекса и да онима који почињу да живе за овај посао и од њега бар покушамо да објаснимо да није све дозвољено и некажњиво. И да је послушништво неспојиво са часним послом који су одабрали.

Да ли је Слободан Милошевић, па макар био и најмоћнији мађионичар политике, могао сам да заведе, анестезира српске политичаре, интелектуалце, академике, новинаре? Одговор је НЕ. Његов погубни концепт националне митологије и митоманије није могао да буде остварен без бројних послушника и помагача, пре свега из тзв. елите. Нећу се посебно бавити послушницима и помагачима овог пута, рећи ћу само да су помагачи заједно са Милошевићем креирали и спроводили догматску националистичку идеологију, а догматизам, као и многи, сматрам суштинским злом, било у ком облику да се пропагира и остварује.

Медији су били једна од судбински важних карика у реализацији тог пројекта. Сећате ли се имена: Живорад Миновић, Александар Прља, Живорад Ђорђевић, Душан Митевић, Ратомир Вицо, Раде Брајовић, Хаџи Драган Антић, Слободан Јовановић, Ђорђе Мартић, Милорад Вучелић, Драгољуб Милановић, Драган Радевић, Горан Козић... Они и још многи били су на кључним местима у државним медијима, а истовремено добар део њих били су чланови највиших партијских и државних тела. Док су се представљали јавности као уредници и новинари, били су шефови посланичких клубова у неком од парламената, чланови Главног одбора СПС-а, председници разних партијских комисија...

Можемо ли онда говорити о несвесности, незнању или неодговорности? (Не)одговорност, наравно, може бити професионална, правна, етичка, морална у суштинском значењу те речи, а свака појединачно царовала је у њиховом затвореном кругу пакленог деловања. Покушаји да се они и други заштите од директних питања када је реч о њиховој професионалној и моралној, али и правној одговорности води нас ка нечему што је данас веома модерно, а можемо га назвати политиком културе заборава. То је, накратко, политички захтев и пракса да се, наводно, због будућности одричемо разлика из прошлости. Лично, културу заборава доживљавам као увредљиву, али и погубну, јер замагљивање, камуфлирање, манипулација зарад лажног мира уводи живот у простор нестварног, а професију у стање страха.

Колико су страхови погубни могу да одговоре психолози, а ми сами можемо да потражимо у историјском сећању колико су зла донели. Нема сумње, међутим, да отварање и разоткривање судбинских питања и отклањање страха пружају шансу нади да наша професија може да буде и професионална и морална. У Србији данас има више од осам хиљада оних који кажу да су новинари, публицисти, ту су и сниматељи, монтажери, тонци...

У НУНС се током ових 15 година учланило 3159 њих и већина је и даље у Удружењу. Имамо право да тражимо разјашњење и осуду, па и пресуду, јер зашто бисмо сви били заточеници и таоци оних који су осрамотили професију и огрешили се о многе судбине? Наравно, то право имају и они који нису у НУНС-у, ако желе да га искористе. Да ли ће Тужилаштво успети да докаже постојање ратних злочина и злочинаца са новинарским бележницама и уређивачким концептима, ствар је истражитеља и судија: нека се они баве својим послом. Ми чувамо сопствени образ јер није велика мудрост, а понајмање песничка фигура када кажемо: светло јавности све затамњује.

Сви смо живели у суровом и мрачном времену које је било али је још наша садашњост и блиска, недавна прошлост. Шта је, у ствари, садашњост? Рекла бих минимална, али бескрајна црта између прошлости и будућности. Не верујем у стварну снагу људског ума који заговара тезу или став да морамо препустити историчарима право да анализирају, суде и процењују временски период о коме говоримо. Реч је о нашој садашњости, блиској прошлости и будућности. И ко боље од нас самих може да је промишља и суди о њој?

 Били смо на лицу места и сведоци догађања. Историчари су уверени да је увек неопходна историјска дистанца, успевали су да само на основу једног папируса дешифрују какво је било египатско царство, или на основу докумената улогу Наполеона и Цезара... Моћи ће, вероватно, за 50 или 100 година, на основу докумената и са дистанце да анализирају историју наше садашњости, укључујући и нашу професију. То ће, нема сумње, помоћи историји публицистике и новинарства, ако их буде после гурања истине и професије под тепих лажне историје.

Против сам тезе да се о професији суди на основу илузорних фактичких истина. Озбиљне новинске куће у Америци и на Западу запошљавају људе којима је посао да проверавају чињенице и неретко се на појединим деловима текста, често на најбитнијем делу, на маргини, налази "према аутору". Наши "аутори" су јавни, познати и даље присутни на културној и јавној сцени Србије.

Живели смо у ишчашеном, суровом, мрачном времену, сведоци смо нељудскости, интелектуалне и политичке монструозности. Треба признати и рећи да су у свему учествовали и медијски посленици, јер како би иначе злокобне идеје постајале изведиве или намере које су објашњавали и којима су се поносили постајале власништво најшире јавности? Верујем да је многима и данас мучно од презрења таквог њиховог деловања.

Знам да ће мене и моје истомишљенике многи осуђивати, да ће заменом тезе и потезањем патриотизма нас гурати на оптуженичку клупу уместо оних који су се огрешили о професију и живот, али шта да се ради. Ова је професија као вода која постојано тече и увек нађе пут, али да би ваљала, мора бити чиста.

Надежда Гаће

Ауторка је председница Независног удружења новинара Србије