Вести
29. 11. 2013.
Форсирање Радомира Марковића
Поново је Радомир Марковић узбуркао српску јавност и доспео на насловне стране штампаних и прве вести електронских медија. Просто је невероватно да осуђеник на најтежу казну затвора (40 година) и правоснажно осуђен за организовање три незапамћена и сурова злочина, из затвора успева да без било каквих аргумената добије публицитет какав не добијају људи и догађаји од највећег домаћег и међународног значаја.
У априлу ове године председник Комисије за истраживање убистава новинара, Веран Матић, користећи непрецизност у законској одредби о сведоку осуђеном, одлучио је да Марковићу понуди статус сведока осуђеног у случају Ћурувија да би се то убиство расветлило, а заузврат Марковићу би била снижена казна.
Због неслагања са оваквим Матићевим ставом чланови Комисије, новинари Весна Малишић и Вукашин Обрадовић, поднели су оставке и напустили Комисију. Матић ипак и даље инсистира на овој понуди и српској јавности, која није правно образована, сервирана је дилема да ли Марковићу дати статус сведока осуђеног или не. Ни по непрецизној законској формулацији Марковић не испуњава услове за статус сведока осуђеног, јер је организатор злочина, а и претежнији је интерес да буде осуђен за организовање три злочина у којима је убијено пет људи него да изнесе било какве податке о убиству Ћурувије (поготову што се поуздано зна да је тајна полиција на чијем је челу био Марковић организовала и то убиство).
Без обзира на то данима се писало о тој Матићевој идеји, о Марковићу као жртви, као сведоку и слично, па се у делу јавности која није верзирана у праву створио утисак о њему као о неком невином човеку који робија туђу робију, како рече његов адвокат. Тек кад је у Скупштини усвојен амандман који предвиђа да сведок осуђени не може бити лице које је осуђено на 40 година затвора, пропала је Матићева иницијатива и Марковић је сишао са ударне медијске сцене.
Након шест месеци Марковић је опет у центру пажње. Наиме, поднео је молбу за помиловање председнику Републике. У затвору га посећује саветник председника Оливер Антић, иначе професор Правног факултета. Није уобичајено да осуђенике који подносе молбе за помиловање (таквих молби има на хиљаде) посећују саветници председника поготову када су о Марковићевој молби дали негативно мишљење КПЗ Забела, суд који је донео пресуду и министар правде. Комисија Верана Матића издаје саопштење у којем наводи да је један члан Комисије разговарао са Марковићем и да му је он рекао: „...да ће он изаћи следеће године на основу примене заштите законитости или помиловањем и да је о томе већ разговарао са саветником председника Републике Оливером Антићем...“ Антић се два пута појавио у другом дневнику РТСа и демантовао да је било шта обећао Марковићу, али да му је, на његове речи, да је незаконито осуђен на 40 година пошто је максимална казна била 15 година, саветовао да поднесе захтев за заштиту законитости и све то наведе. У вези са Марковићевом причом члану Комисије, Антићевим демантијем и појашњењем разговора са Марковићем треба указати на следеће:
Марковић је осуђен за кривично дело тешко убиство из члана 114 тачка 9 Кривичног законика Србије на 40 година затвора за злочин на Ибарској магистрали. У време када је злочин извршен, 3. октобар 1999. године, у Кривичном законику Србије за то кривично дело била је предвиђена смртна казна.
На дан када је Марковићу изречена пресуда, 19. јуна 2008, којом му је изречена казна затвора од 40 година, за то дело била је предвиђена казна затвора од 40 година.
У Кривичном законику Србије постоји одредба која гласи: „Ако је после извршења кривичног дела измењен закон једном или више пута, примениће се закон који је најблажи за учиниоца“. Како је закон који предвиђа казну затвора од 40 година блажи од закона који предвиђа смртну казну, то је у складу са цитираном законском одредбом у случају Марковића примењен блажи закон. Дакле, суд је правилно и законито донео одлуку о кривици и казни за Радомира Марковића па захтев за заштиту законитости не може бити усвојен. У том смислу постоји и став као и судска пракса Врховног суда Србије.
Правно је све јасно и нема спорних питања о кривици и казни Радомира Марковића и то јавност у Србији мора да зна. Није, међутим, јасно ко стоји иза повременог енормног публицитета који се даје Марковићу и ствара случај Марковић. Сам Марковић као затвореник то не може остварити. Притом је врло индикативно и потпуно неуобичајено ангажовање високо рангираних личности око Марковића у стварима његове одбране, поготово што он има адвокате. Карактеристично је и то да су у оба, у овом тексту анализирана случаја, суд, влада и скупштина били на нивоу и реаговали правовремено и законито. На основу свега логично је питање:
Ко форсира Радомира Марковића?
Аутор је адвокат из Београда
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.