Вести
07. 05. 2026.
Едвард Хасбрук о АИ и ауторским правима: Постоје компаније које седе на златном руднику, а ми желимо да повратимо оно што нам припада
На 32. конгресу Међународне федерације новинара (ИФЈ) у Паризу, округли сто о вештачкој интелигенцији померио је дебату ка питању моћи: моћи над информацијама, садржајем и радним местима, али и над ауторским правима. Међу говорницима је био и Едвард Хасбрук, члан Националног савеза писаца и члан ИФЈ-ове експертске групе за ауторска права, који годинама говори о питањима интелектуалне својине и заштите ауторских права. За њега, АИ није само практично питање у редакцијама, већ открива много ширу динамику моћи између стваралаца и технолошких платформи. Сусрели смо се с њим након конференције.
Објашњавате да АИ гура новинарски рад ка деградираном облику професије. Како данас видите да се та промена одвија?
Оно што сам јуче рекао током округлог стола јесте да су новинари, било да су запослени, фриленсери или самостални аутори, сви под притиском да користе АИ као радни алат. Или им се та употреба намеће, или се од њих тражи да производе више за исто време, или су мање плаћени па зато морају да раде брже само да би саставили крај с крајем. Они који објављују сопствени садржај такође морају да производе више материјала како би привукли кликове, посету и, самим тим, приход од оглашавања. Проблем је у томе што тај притисак подрива квалитет рада који се производи.
„Притисак да се користи АИ у себи садржи и прикривени притисак да се посао уради лошије“
Ако заиста обављате новинарски посао, дакле проверавате чињенице, лекторишете, уређујете, тражите друге изворе и проверавате порекло информација које АИ произведе, онда заправо не штедите време. Притисак да се користи АИ зато у себи носи и прикривени притисак да се посао уради лошије. То утиче и на публику. Читаоци виде чланке које објављују медији које познају, понекад потписане именом и презименом новинара, иако је садржај често великим делом произведен уз помоћ АИ-ја. То дубоко подрива поверење у само новинарство.
Да ли сматрате да се то односи на све области новинарства?
Ја углавном радим са текстом, али то се дешава и са сликом, видеом и звуком. Погађа све медије. Постоје различити АИ модели у зависности од формата, али логика остаје иста у свим областима.
А по вашем мишљењу, постоји ли начин да се томе супротставимо?
Да, али то захтева колективно организовање. Видим два суштинска стуба. Први је чврст темељ ауторског права, који обједињује имовинска и морална права. У Француској је та традиција нарочито важна, јер морална права штите и новинаре и јавност.
Управо тај правни оквир омогућава да АИ компаније доведемо за преговарачки сто. Али то није довољно: потребни су нам и капацитет за колективно организовање, мобилизацију и преговарање. Потребно нам је и једно и друго.
Мислите ли да ће бити могућ неки баланс између финансијских интереса и продуктивности?
Да, јер морамо престати да мислимо да је новац једина моћ. Права моћ је у људима, нарочито када делују заједно. То је поука коју налазимо и у синдикатима и у многим другим борбама. Ове компаније делују недодирљиво јер располажу огромним количинама новца, али би исто тако врло брзо могле и да пропадну. Постоји балон у њиховим берзанским проценама, а ниједна од њих данас заправо није профитабилна. Ништа није неизбежно. Ако се организујемо, и даље имамо моћ да то променимо.
После ових првих расправа на ИФЈ-у, коју сте главну поуку извукли за ову борбу против АИ-ја?
Главна поука је потреба за међународним уједињавањем. АИ компаније, као и велике технолошке фирме, увек траже земљу у којој ће им правни оквир бити најповољнији. Оне могу да преселе своја седишта где год им одговара, тамо где су правила флексибилнија или где је отпор слабији. Зашто је толико дигиталних компанија у Европи званично смештено у Ирској? Не зато што се сав њихов посао обавља тамо, већ зато што им правни оквир иде наруку. То значи да оно што се дешава било где погађа новинаре широм света. Они ће увек тражити најслабију карику. Зато је међународна солидарност од суштинског значаја.
Ви сте у позицији да процените економску размеру проблема. Можете ли објаснити како?
Ја сам из Сан Франциска. Када бициклом идем до центра града, пролазим поред канцеларија ОпенАИ-ја. Буквално су ми комшије. Тамо се веома јасно види размера амбиција и сума новца о којима је реч. Многи људи још увек не схватају колике су размере онога што је већ одузето ствараоцима. Компанија Антхропиц пристала је да исплати 1,5 милијарди долара у нагодби која обухвата само мали део радова копираних без дозволе за обуку њиховог модела. То је представљало око 5% садржаја који су користили.
Ако то екстраполирамо, једна једина компанија већ вреднује тај рад на око 30 милијарди долара. Када томе додате конкуренте, па слике, видео и аудио садржај, говоримо о стотинама милијарди долара извучених из рада стваралаца. Ја то зовем виртуелном крађом надница. Та цифра није симболична; то је вредност коју они сами признају. Зато, када понуде неколико милиона, то можда делује огромно, али је заправо ситниш. Није довољно преговарати само о делу будућих прихода. Морамо тражити и накнаду за оно што је већ узето. Ове компаније су моћне зато што седе на том плену. Зато ни под којим околностима не смемо да одустанемо.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.