Вести
19. 04. 2026.
IN MEMORIAM Његош Дивац (1936-2026)
У Пријепољу је у четвртак, 16. априла, у 90-ој години живота преминуо Његош Дивац, први пријепољски радио и ТВ механичар и први тон мајстора Радио Полимља, у којем је радио две деценије. Сахрањен је 17. априла на гробљу Зебуђа у родном Ивању.
Његош Дивац је рођен у Ивању 1936. године, као најмлађи од четворо деце у породици оца Радојице и мајке Василије. У Београду је завршио електротехничку школу и вратио се у родни град као први радио и ТВ механичар. Кратко време је радио као наставник у школи, а затим се посветио поправци радио и ТВ апарата. Дражао је ТВ сервис у Валтеровој улици, у објекту поред порте пријепољске цркве, а касније је радио заједно са мајстором Адемом Хоџићем.
Био је први тон мајстор Радио Полимља у којем је провео последње две деценије радног века – од 1978. до 1998. године и одласка у пензију.
Иза Његоша Диваца су остали супруга Велинка, син Горан, ћерка Тања са породицама. Сахрањен је на гробљу Зебуђа у Ивању у петак, 17. априла.
Његов некадашњи колега Вукосав Томашевић, новинар, уредники директор Полимља на сахрани је одржао говор који преносимо у целости:
Ожалошћена породице, драги пријатељи, поштовани суграђани,
Растајемо се са човеком који је оставио траг и печат у граду у коме смо рођени, и где завршавамо наше овоземаљске приче и судбине. Данас на вечни починак, или у вечни живот, испраћамо Његоша Дивца, угледног, часног, поштеног и поштованог пријатеља и суграђанина.
О томе какав је Његош био супруг, отац, деда, братственик, кум, комшија… боље од мене знате сви ви из његовог окружења, сви са којима је делио свакодневицу у породици, фамилији, комшилуку. Због тога нећу овде говорити о о тој страни његовог живота и личности. Рећи ћу нешто, колико ми сећање и емоције дозвољавају, о две, да тако кажем, улоге, по којима га Пријепоље и сви ми најбоље познајемо и најдуже памтимо – о Његошу мајстору за радио и ТВ апарате и Његошу пиониру радио новинарства у Пријепољу.
Његош је рођен 1936. године овде у Ивању, као најмлађи од четворо деце у угледној, патриотској и слободарској породици оца Радојице и мајке Василије, чији су чланови дали истакнути допринос борби против нацизма и фашистичких окупатора. Растући и стасавајући у таквом окружењу, у тим тешким ратним и поратним временима, Његош је у свој карактер и ментални склоп дубоко уградио идеале слободе и правде и њима се руководио свих девет деценија живота, живећи онако како је и ходао – усправно, уздигнуте главе, достојанствено и господски.
У Београду је завршио електротехничку школу и вратио се у родни град као први радио и ТВ механичар. Поред заната, изучио је и усвојио и фине, шмекерске и мангупске манире тадашњег Београда, које је демонстрирао током целог живота. Кратко време је радио као наставник у школи, па се онда у потпуности посветио ономе што је најбоље знао и највише волео – поправци радио и ТВ апарата.
Било је то време када су радио пријемници, чувени лампаши, а потом и црно бели телевизори, такође са лампама, били право богатство у сваком дому, као једина веза са далеким светом и једини извор забаве у свакој кући. Квар радија или телевизора изазивао је драму и секирацију као болест члана породице. Е онда је на сцену ступао Његош, доктор за лампе и мајстор за душу.
Сећам се друге половине шездесетих година и првог радио и ТВ сервиса у и данас постојећој згради на уласку из Валтерове улице у порту пријепољске цркве. У две велике просторије стотине радија и телевизора наслаганих један на други чекају да дођу на ред за поправку. Испред, врло често, стрпљиво се чекало у реду, да се преда на поправку или преузме оправљени пријемник. У тој радионици Његош је ишколовао генерацију потоњих врсних мајстора за радио, ТВ и друге електричне апарате. Када је сервис из неких разлога затворен, Његош се уортачио са мајстор Адемом Хоџићем, створивши путујући, покретни сервис, од врата до врата.
У тих пар деценија, негде до средине осамдесетих и технолошке револуције у комуникацији, тешко да је у Пријепољу и околини постојала кућа у коју нису крочили мајстори Његош и Адем, са великом црном торбом пуном алата и резервних делова. Некада их је требало чекати данима, било је пуно посла, а сви су хтели најбоље мајсторе. Његош и Адем нису нигде и никада журили, па су баш зато увек и свуда стизали на време. Ни из једне куће нису изашли, а да радост због повратка тона и слике не поделе са домаћином и чељадима, уз кафу, ракију, па и мезе, и разговор који је знао да потраје и сатима.
Током година заједничког рада, а то могу да сведоче и овде присутне некадашње колеге, у просторије Полимља и Радио Полимља није ушао нико ко се није поздравио са Његошем као са својим најрођенијим, и за кога Његош није знао да каже ко је, одакле је и какав је. Негде у меморији, као некакав ходајући Пентијум, имао је тај непрегледни регистар, бесконачни списак суграђана.
Таквог Његоша, врсног познаваоца и ентузијасту електротехнике, препознао је и „типовао“ Радоман Ирић, оснивач и први уредник Радио Полимља, поверивши му посао тон мајстора новоосноване радио станице у Пријепољу. На тој позицији Његош је провео последњих 20 година свог радног века, од 1978. до пензионисања 1998. године. У те две деценије име Његоша Дивца, посредством радио таласа, свакодневно је одјекивало у хиљадама домова у пријепољској и околним општинама.
Његош је био део тима који је од Радио Полимља направио у то доба препознатљив симбол Пријепоља и једну од најбољих локалних радио станица у Србији. Са очинском љубављу примио је и обучио млађег колегу, сада покојног Радована Чаркиловића, створивши од њега врхунског тон мајстора. Њих двојица били су тандем, најбољи мајстори свог заната, као пре тога мајстори Његош и Адем. Тонски и технички обликовали су програм Радио Полимља по највишим стандарима тога времена. За то смо, од колега и струке, добијали бројна признања и награде.
Знаменити уредници и руководиоци Радио Београда скидали су капу пред оним што смо радили у Пријепољу, па смо имали повластицу као нико у Србији, да се из Радио Полимља у свако доба дана и ноћи, 365 дана у години, уживо укључимо у програме Радио Београда. Из те велике медијске куће долазили су тон мајстори школовани у БиБиСи (BBC) радију и нису могли чуду да се начуде шта знају и умеју да одраде самоуки мајстори звука Његош и Чаре.
Пошто је био најстарији у колективу, иако у његовим средњим годинама, Његоша смо ословљавали са Деда, понекад и Матори, а она нас млађе са Дечко или Девојко. Тај шмек задржао је трајно. Када смо се последњи пут срели, мислим прошлог лета на мосту на Милешевци, мене пензионера поздравио је са: „Где си, дечко?“
Радећи мајсторски, беспрекорно тачно и прецизно, Његош нам је давао пример понашања према послу и обавезама, колективном духу, али и личнм ставу, интегритету и образу. Никада не каснећи ни минута на посао, а вазда спреман да прудужи радно време колико год треба, Деда је био ненаметљив, свагда ведар и расположен, увек спреман да помогне, да допринесе тиму и колективу. Умео је, зрео и искусан, да саветом и разговором обузда нашу младалачку енергију и бунтовност, али, када је требало, и да се испрси испред свих нас, па да, заштићен породичним и личним интегритетром, ондашњим моћницима каже: „Станите, грешите, нисте у праву!“
Међу нама, сада седим главама, некадашњим члановима редакција Радио Полимља и листа Полимље, циркулише идеја да значајан датум и јубилеј за наш град, 100 година новинарства у Пријепољу, 2032. године, обележимо издавањем монографије о веку новинарства у Пријепољу. Ако се то деси, и ко год од нас то дочека, има моралну обавезу да на истакнуто место у тој књизи именује Његоша Дивца.
Његоше, хвала ти за све заједничке дане и године. Почивај у миру.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.