Вести
29. 12. 2025.
Драгољуб Јанојлић – новинарство посвећено истини
Драгољуб Јанојлић рођен је 1951. године у Селевцу код Смедеревске Паланке, новинар је у пензији који је посветио живот професионализму и истини извештавајући о многим значајним темама.
Током своје каријере увек је тежио истини и објективном извештавању. Поред новинарства, оставио је и богат траг у домаћој публицистици.
Када сте одлучили да се бавите новинарством и шта вас је посебно привукло овом позиву?
-Прве информације из области комуналних активности у мом родном селу објавио сам као ђак Гимназије. Тада ни слутио нисам да ће ми то бити животно занимање у деценијски дугом раздобљу. То је дошло много година касније кад су се за то стекли услови. Иначе, први текстови с мојим потписом осванули су у смедеревском листу „Наш глас“ и паланачкој „Нашој комуни“. Радовао сам се изласку из штампе тих новина и једва чекао да их купим на киоску. Било је и симболичних хонорара, али ми они нису били пресудни. Највећом наградом сматрао сам своје иницијале (у почетку) и касније пуно име и презиме испод текста. Шта ме је привукло? Могуће је да је то била људска радозналост из које се доцније родила велика љубав према новинарском изразу којој сам остао привржен до краја радног века.
-Радили сте у различитим медијима – од „Наше војске“ до „Франкфуртских вести“. Које искуство вам је било најдрагоценије и због чега?
Радни век провео сам у четири редакције („Наша војска“ – Љубљана), РНО „Јасеница“ и Центар за информације „Гоша“ – Смедеревска Паланка и „Политика Експрес“ – Београд). Војно новинарство ме је учврстио у уверењу да је радна дисциплина први услов успеха. У РНО „Јасеница“ (радио и новине) био сам новинар и неко време уредник рубрике. Та установа издавала је и лист Трговинског предузећа „Узор“ за који сам такође писао. У „Гошу“ сам прешао да бих решио стамбено питање, али сам морао прихватити захтев руководства, пре свега председника КПО, да се примим места главног и одговорног уредника. Тако сам урадио тзв. плаву књигу средњорочног развоја информативне делатности. Руководство ми је дало пуну подршку, а планом је предвиђено издавање петнаестодневног листа, месечног Информатора, Дневног информатора, оснивање радија и касније ТВ „Гоша“. Све што је замишљено реализовано је, а ТВ „Гоша“ била је прва локална ТВ у Србији, а друга у Југославији, после оне у Копру. Свака редакција дала ми је лепо искуство које ме је касније довело у НИП „Политика“.
Сећате ли се свог првог значајног чланка или репортаже која је променила вашу каријеру?
-Било је више написа који завређују епитет значајног текста. Не могу навести њихове наслове, али они су се односили на људе и догађаје. Урадио сам много радних портрета људи из више области живота и рада. Срећа је хтела да неко време пратим и Институт за повртарство, врло респектну установу из области аграрне науке. Сваки резултат њених селекционара, био је моја тема за новине с честом најавом на насловној страни. Желео сам да афирмишем људе који су стварали хибриде и нове сорте поврћа и тако заузимали видно место у домаћој и страној пракси. Иначе, радо сам писао о археологији и етнологији, посебно о открићима која су померала границе сазнања у тој области. Велику помоћ у томе пружио ми је Драган Јацановић док се налазио на челу пожаревачког музеја.
Које теме су вам представљале највећи изазов са људске стране? Можете ли издвојити неколико примера којима сте се бавили?
-Моја новинарска радозналост тицала се многих тема и догађаја. У првом плану то се односило на сваковрсно стваралаштво. Писао сам о даровитим уметницима, глумцима, песницима, о радницима који су се показивали као даровити иноватори и проналазачи, о људима који су се бавили хуманитарним активностима.
Добитник сте бројних награда, међу којима и признања Удружења новинара Србије (УНС) за животно дело. Сматрате ли то врхунцем своје каријере и због чега?
-Добитник сам многих награда и признања. Међу првима је била Награда ЈНА за извештавање о раду војске. Највише сам их добио док сам радио у „Гоши“. Готово да нема области из живота и рада из које не поседујем признање. Два су ми свакако највреднија. Први сам добитник Награде за новинарску хуманост и друштвено ангажовано новинарство. Заслужено, разуме се. Захваљујући мојим написима, више породица је дошло до свог крова над главом. У томе сам имао велику помоћ хуманитарних организација у иностранству, које су обезбеђивале новац да се купе станови или куће за најугроженије. На тај начин збрињаване су породице с више деце. У томе сам имао подршку кућа у којима сам радио и сарађивао, међу којима су биле и франкфуртске „Вести“. Захваљујући њима, кров над главом добила је изгнана породица са Космета која је имала петоро деце. Добитник сам и Награде за животно дело УНС-а. Њоме сам на најбољи начин крунисао своју вишегодишњу новинарску каријеру.
Такође, награђени сте и признањем „Ђоко Вјештица“ за новинарску хуманост. Колико вам је хуманитарна димензија професије утицала на доживљај новинарства и како је обликовала ваш рад?
-Мене су колеге предложиле за Награду „Ђоко Вјештица“. Да сам у најужем избору, закључио сам кад ми је председница жирија затражила допуну. Она се заправо заинтересовала за континуитет мојих хуманих активности. За то је у образложењу за доделу награде навела да будући кандидати треба да буду на нивоу мојих резултата у тој области. Као први добитник нашао сам се у жирију за доделу награде наредне године.
-Који су вам најважнији професионални принципи којих сте се придржавали током каријере и које професионалне вредности сматрате кључним за успех у новинарству?
У свом новинарском раду водио сам рачуна да то што пишем, без обзира на тему, мора бити засновано на чињеницама. При томе сам се држао оног правила које каже да се новинар пре треба одрећи теме него што ће читаоцима, односно слушаоцима, сервирати нешто што није тачно. При томе сам се строго држао правила и захтева новинарске професије.
-Како оцењујете стање савременог новинарства у Србији и региону?
Садашње стање новинарске професије… Сви који смо се њоме професионално бавили, знамо како је данас. Често колегама кажем како данас не бих умео да се бавим новинарством. Новине су без живота, ТВ програми празни, новинари навијачи партија или других група, изостају текстови животне димензије. Радио сам кад су код нас били први избори. Уредник је одлучивао који ћу догађај пратити. Моје је било да будем објективан. Потписао сам море извештаја са страначких скупова, тад је у медијима могла да се чује и другачија реч. Сећам се, најавио сам велики скуп СПО у Смедеревској Паланци. Шеф Дописничке на моје питање колико да напишем, рекао је сам процени. Извештај с мојим потписом ишао је на трећој страни. Тад се, дакле, могла чути и друга страна. А данас?
Објавили сте велики број књига, међу којима „Политика експрес – лист коме се веровало“, „Сунце на мачу – Карађорђевићи у песмама“ и „Непоклек“. Шта вас је увело у публицистичке воде?
-Почетак рада на публицистици десио се игром случаја. Наиме, уговорио сам разговор с човеком у Аранђеловцу, а кад сам се тамо појавио, он је морао да отпутује. Навратио сам код колеге Драгана Тодоровића и пожалио се да сам у невољи. Међутим, он је у трену решио проблем. Предложио ми је разговор с некадашњим заточеником Ебензеа. Отишли смо код њега и потекло је занимљиво казивање о логорској тескоби. Враћајући се кући, пало ми је на памет да би се од сличних казивања могла направити књига. Од саговорника из Аранђеловца сазнао сам адресе десетак преживелих логораша. Тако је настала моја прва књига „Сведоци из куће смрти“. После тога су дошле нове књиге прозе и поезије. Потписао сам их преко 20. У међувремену сам примљен у УКС и стекао звање књижевника.
Шта бисте поручили младим новинарима или књижевницима који тек почињу каријеру?
-Младима који озбиљно планирају да уплове у новинарске воде, поручујем да се добро наоружају знањем и веома озбиљно приђу послу. То је занимање које много даје, а које има и своју високу цену. Новинар, ако жели да успе, мора се борити да сваког дана стигне први на циљ. Разуме се да мора располагати многим знањима, уз велику дисциплину која се подразумева. Истина и само истина – то је мото и златно обележје ове професије.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.